Moralo je jednom i o ovome nešto da se kaže…

Je l’ i vama muka kada vidite one proseravačke tekstove raznih matorih novinara u kojima pišu kako oni stalno i mnogo cugaju? One priče kako su se, gde su se, sa kim su se i koliko napili. “Legenda novinarstva” uvek mora da ide u paketu sa alkoholizmom i anegdotama o brljavljenju. Sad nas mlađe kao da treba da bude sramota što se nismo trideset godina vukli po nekim državnim sivim listovima, sedeli u firminom bifeu i neuspešno pokušavali da kresnemo konobaricu. “E, vi klinci… nemate vi, bre, pojma… Kad smo se Momo K., Risto Đ. i ja napili domaće brlje dok smo ilegalno slavili Srpsku novu godinu u redakciji, pa smo pokupili neke Zagrepčanke… Eeeej! Bljaaaauuurrgh!”. Priznajem, nisam završio tu “školu srpskog novinarstva”. Rođen sam tek kad su oni već podobijali sve samoupravljačke plakete i značke. Stasavao sam u vreme kada su promenili stranu i otkrili još bolji i jeftiniji bife sa nacionalno svesnim cenovnikom. Ispranu zelenu vijetnamku nasledio sam već tako ispranu od ćaleta (Nije novinar! Pošten čovek), a onu torbu “na jedno rame” nosim samo kad baš moram i nikako nije kožna! Volim da pijem, ali me je prošao onaj mladalački entuzijazam, pa sad pijem samo kad ima nešto fino da se pije. Nikada se nisam potpuno obeznanio od cuge, iako je bilo pokušaja. Pre neki dan saznao sam i zašto mi treba pola plate da bih se pošteno uvoštio. Ne, nije zato što je plata tolika kolika je. Moja jetra obdarena je (ili osakaćena, ne znam još sigurno) prirodnom sposobnošću da se nosi sa mnogo alkohola, rekao mi doktor. Prvi put napio sam se kada mi je bilo pet godina, i za to su krivi lovci na nekoj narodskoj proslavi u Sremu na koju su me roditelji odveli. Bio je to špricer, moja prva i najveća alkoholna ljubav. Od tada se viđamo kad možemo, a vremenom sam od njega počeo da zahtevam da bude makar od nekog boljeg makedonskog belog. Volim i džin-tonik, što mi je posebno interesantno jer ne znam šta mi je odvratnije, sam džin ili sam tonik? Tražim da mi nacede malo limuna, ako se može. Šta? Boli vas dupe za to šta ja volim da pijem, kad i kako? Samo sam hteo da vam dočaram kako se osećam kad počnu ovakve priče. Nego, da li i vi imate u društvu nekog koji voli da skida svu odeću sa sebe? U čemu je tu fora?

Paragvaj je jedna od najsiromašnijih zemalja Latinske Amerike, anabolics i nalazi se u centru južnoameričkog kontinenta, store okružena moćnim Brazilom i Argentinom, pharmacy ali drastično drugačiji od oba svoja suseda. Ako negde stanuje beda, to je ovde. Ako je negde šverc, nelegalna trgovina, prostitucija, brz novac i opasnost po život deo svakodnevice, onda je to u gradu Sijudad del Este, na najistočnijem rubu Paragvaja, na južnoameričkoj „Tromeđi greha“. Ako postoji mesto koje je opasno, to je ovo mesto ovde.

Ako vam je dosta “ušminkanog lica” Latinske Amerike, ulickanih i bogatih likova iz vaših omiljenih serija, i želeli biste da upoznate one “marginalce” koji se svako malo pojavljuju u nekoj od “sapunica”, dobrodošli ste da nam se pridružite u našem proputovanju kroz Paragvaj!

U Paragvaj sam se uputio sa fantastičnih vodopada Iguasu, pošto sam već obišao Brazil i Argentinu i obe strane najvećih vodopada na svetu. Ostala nam je treća zemlja, misterija. Krenuli smo u susednu zemlju – gradskim autobusom! To je sasvim uobičajena praksa ovde, s tim što nas je kondukter “izbacio” na samoj granici sa Paragvajem, na Mostu Prijateljstva (tako je nazvan zbog stalnih ratova između ove tri zemlje). Tu su nas čekali policajci i carinici koji se nisu baktali time da gledaju naše pasoše. Kasnije sam shvatio da mi je za ulazak u Paragvaj bila potrebna viza, i da sam tamo bio praktično ilegalno, ali to nije bilo briga pogranične paragvajske policajce koji su nonšalantno promatrali ljude koji prelaze granicu tamo-amo sa ogromnim kesama u rukama. Moj prijatelj, Švajcarac dečijeg izgleda i plavih očiju, fasciniran je Paragvajem, koji je na ovom mestu mešavina šarenih solitera, bogate dece koja igraju tenis, ultrabogataša u Mercedesima, privatnih policija na svakom uglu, švercera i dilera droge i sitnih secikesa. Kažu da u ovom slikovitom gradu, koji se u obliku desetina šarenih zgrada (nalik na “Beograđanku” ili “Naftagas” u Novom Sadu, samo u jarkim, duginim bojama!) pomalja kroz zelenilo džungle na obali reke Parana, ima najviše privatnih bodigarda i obezbeđenja po glavi stanovnika na svetu! Hm, osim grada koji liči na ogromni novobeogradski buvljak tokom celog dana ne vidim te opasnosti. Ali, samo nakratko. Dok se probijamo kroz špalire sumnjivih likova, trgovaca i Indijanaca iz naroda Gvarani, praćeni žalopojkama iz lokalnih radija (nalik na naše narodnjake, sa glavnim motivom: “Ajajajaaaa!”), počinjemo da se raspitujemo o cenama. Ali, i lokalci počinju da se zanimaju za nas. Prilazi mi Indijanac koji nosi naramak donjeg veša i viče “Gaće! Senjor, gaće!”, a kada mi dolazi blizu uha, šapuće: “¿Cocaina, heroina, opium?”. Nesvestan svega i u šoku, ja pitam: “¿Qué?”, a Indijanac sa naramkom gaća ponavlja svoju narkomansko-dilersku ponudu. Kada sam se pribrao, posle dve sekunde, rekao sam odsečno „¡No!“, da bi mi „pošteni prodavac“ ponudio u sledećem trenutku „¿Armas?“ (Oružje?), na moje još veće zabezeknuće. Pribrao sam se i oterao nasrtljivca, a on je nastavio da se dere pijacom: „Gaćeee!“. Kada me je, onako prebledelog, video moj bledoliki i decoliki Švarcarac-prijatelj, pitao me je šta mi se desilo, a kada sam mu objasnio, počeo je da viče od zavisti: „Pa ja sam treći put u Paragvaju i niko mi nije nudio ni drogu ni oružje! Blago tebi!“ Na osnovu njegovog i mog lica, lako se moglo zaključiti da se njemu ni u 33. poseti neće „posrećiti“ da ga neko time ponudi. I onda sam shvatio zašto su ljudi iz Zapadne Evrope „ludi“ za biuzarnim destinacijama, kao što je ova. Zbog onoga što nemaju u svojim „uređenim“ zemljama. Prolazimo dalje uzavrelim ulicama, i vidimo ljude koji gledaju telenovele „na radnom mestu“, jer su doneli televizore i uključili ih iza tezgi, i u kamionima, i tu se okupljaju i gledaju svoje miljenike „na agregat“. Neverovatno! Kolika ljubav prema zapletima telenovela! Ne sme se propustiti nijedna! Naravno, kada su svaki dan za tezgom, ceo dan… Prilazi čovek koji nudi čarape: „Senjor, 6 pari za 5 dolara!“. Ja ga odbijam, kažem da ne želim čarape, uz osmeh. On me prati i stalno poboljšava ponudu vičući mi na uvo: 7 pari za 5 dolara, 8 pari, 9, 10, 11… i na kraju, 12 pari za 5 dolara! Po nabavnoj ceni! Ja se nasmejem i zahvalim i kažem da mi ne trebaju čarape, a prodavac se udalji psujući me i kaže mi da ga zavlačim. Shvatam da je ljubaznost u Paragvaju – zapravo cenjkanje! Treba biti neljubazan i dreknuti „NE!“, odrečno mahnuti rukom i skloniti pogled od prodavca. To je „ne!“. Svaki osmeh je „da!“. Odlično, naučio sam gestove! Odlazim kod megagojazne Indijanke (potpune kopije likova iz serija) i vešto se cenjkam da za 2,5 dolara kupim „original Nike šorts“. Služi me i sad, i moja je uspomena na vreli i ludi Paragvaj. Kada me neko na košarci pita odakle mi šorts, ja nonšalantno kažem: „Iz Paragvaja!“.

Kažu da su napadači na Njujork, oni iz Al-Kaide, upravo odavde krenuli, iskoristivši sve “blagodeti” slobode “otvorenog tržišta”. Nije ni čudo. Kada se pijaca završi, sve se pretvori u hrpu smeća, ali onda dolaze čistači i sve je ponovo savršeno uveče. Osim što nije preporučljivo izlaziti peške, upravo zbog gorepomenutih „marginalaca“ iz telenovela, spremnih da vas napadnu zarad 3 dolara i vekne hleba, a o zlatnom satu da i ne govorim.

Pa ipak, ništa nam se nije desilo. Sunce je sijalo, ljudi su bili ljubazni. Pili smo sveprisutnu coca-colu i jeli sveprisutne hamburgere. Sva roba je, očigledno, kineska. Ogromni kineski tržni centar na otvorenom. Ceo Brazil i cela Argentina su ovde, na pijaci. Ceo Paragvaj je u Argentini, i rade na „crno“. Lepota prirode, ljudi i muzike, indijanska kultura, utopljena u globalno, lagana prevara, težak kriminal, vatreni lokalci, jeftina roba. I ona ilegalna. Vrlo ilegalna i kažnjiva. Neverovatan kraj sveta. Moja avantura, druga strana medalje. Ono što nećete videti u vilama kod „Buntovnika“, ili kod bogataša u čijim se kućama snimaju savršeno izdizajnirane serije. Vredno posete. Iskonsko.

Prošli mesec bio je više nego “zabavan”. Otkrili smo čari banjskog turizma, dobili smo od firme bonove za benzin i organizacija (navrat) NANOS (mislim da se ovako zovu, ali nemojte me držati za reč, a ni za bilo šta drugo…) spremila je tužbu protiv nas zbog “širenja rasne mržnje i podsticanja nasilja”. I to sve zbog modnog editorijala iz FHM Collectiona u kojem maneken drži pušku. Uz malo masla još bi ovo neko siroto pašče i progutalo samo da naša pacifistička orijentacija nije toliko očigledna. U našim novinama imamo sagovornike svih boja i ukusa, na naslovnim stranama smejuljile su vam se devojke sa svih meridijana, oružje po mom izboru isključivo je pecaljka, a u svojim “robinhudovskim” trenucima, dok je Toma davao krv, ja sam radio “for free” u centru za socijalni rad, tačnije u prihvatilištu za zlostavljanu decu (pretpostavljate kakva je demografija jedne ovakve ustanove). Uglavnom, tematika spornog editorijala je “Klasna borba”, odnosno metaforički prikaz položaja malog čoveka u rastućem globalističkom društvu koje praktično “ubija” i uništava individuu kao simbol kritičke i angažovane građanske svesti. Kakav žandarm il’ brkati major rekao bi mi na to: “Mali, ti nas ili zajebavaš ili si neviđena pička!”, tako da apsolutno razumem da ovako fine frekvencije i ne mogu da detektuju ljudi koji se celog života bave oružjem. Pretpostavljam da im je metafora takođe velika nepoznanica ukoliko na vatrenom oružju ne postoji nekakav deo sličnog imena – Borocki! Je l’ si očistio metaforu?! Jesam, jesam, gospodine majore! E, sad, o ovom “kršenju ljudskih prava” bili su obavešteni svi mediji od kojih su, pretežno oni iz probuđene Savesti Srbije, ovu vest preneli jednostrano i senzacionalistički – što ja, opet, smatram kršenjem naših prava. I šta ćemo sad?! Pa, ništa, ukinućemo strane kanale na kablovskoj, američke filmove, slušaćete isključivo etno muziku (ali ne i “kalašnjikov!”), gledaćate domaće serije (fimove nikako, jer tu ume i “neko lepo selo lepo da izgori”) i promenićemo ime naše domovine u Iran. Šta? To već ima?! E, jebiga, onda ne znam šta ćemo…

Tekst je objavljen u majskom broju magazina FHM