PROLOG

Odmah posle završenog festivala Cinema City, 6. po redu, usnio sam prilično traumatičan san. Bio sam u vojsci, neznano kojoj, i učestvovao u užasnoj sceni u kome je neki od komandanata, praćen fanaticima iz naše čete, pobio gomilu civilnih zarobljenika, a mi koji nismo učestvovali u pokolju direktno, samo smo ćutali sa svojim puškama i pazili ostale zarobljenike da ne pobegnu, sa užasnim osećanjem gađenja nad nasiljem i nad sopstvenim kukavičlukom. Kada sam se probudio, shvatio sam da sam pogledao priličan broj filmova sa Cinema Cityja, da je san uslovljem tim filmovima, i da je to upravo bila tema koja se kao crvena nit provlačila kroz ceo festival. Ali o tome na kraju. Evo najjačih utisaka sa festivala, sasvim subjektivno.

1. POVRATAK OTVORENIH SCENA

Taman kad sam počeo da kukumavčim i da osećam nostalgiju za otvorenim „stejdževima“ koji su mi najviše nedostajali, posebno legendarna pozornica u Dunavskom parku (nijedne nije bilo 2012. godine), i ona mala šarmantna u Miletićevoj (valjda je smetala komšijama), pojavila se jedna sjajna „bina“, pored Izvršnog veća. Taman da nikom ne smeta: političara i poslanika nema tokom popodneva i noći. Još jedno „nesmetanje komšijama“ je Arena Open Air, koja je u dvorištu Hotela Vojvodina omogućavala sjajne projekcije, umesto da budu u Porti. Dobro, malo sam nostalgičan i za Portom, ali apsolutno genijalno iskustvo je pratiti filmove iz kultnog kafea Kosmo Sapiens, sa njihove terase. Da bi festival zaista bio u fazonu „ceo grad je bioskop“, moraju postojati otvorene scene. Srećom, 2012. je bila izuzetak.

2. GETSBI JE ZAISTA VELIKI

Baz Luhrmann je istinski genije. Od one „smešnoće“ zvane „Strictly Ballroom“, koji je uz hrpu neverovatnih filmova 90-ih učinio da se australijska kinematografija smatra „uvnutom i zabavnom“, koja je bila njegov prvi film, pa preko „Romea + Julije“ (gde se Di Kaprio profilisao kao buduća velika zvezda, i dobio tone mržnje po glavi, iako je sjajan glumac) i „Mulen Ruža!“ (sa sve uzvičnikom), navikli smo se na raspevane i raskošne filmove. Onda mu je došlo da se bavi epskim patriotizmom, što mu nije išlo loše („Australija“), ali najbolje mu ide ovo šarenilo, spojevi savremene muzike i doživljaja sa starinskim temama. Taman da shvatimo da su žurke i zabave uvek bile iste, kao i ljudske potrebe. Iskreno, pročitao sam knjigu S. Ficdžeralda i nije ostavila na mene tako raskošan utisak. Ni film sa Redfordom. Sve mi je bilo jednodimenzionalno i sivkasto. OK, razočaran je, žurke su na gajbi i tako to. Ali, kako je žurke prikazao Luhrmann! Kakve „orgije sa stilom“ iz 1922. i ere ludih 20ih! Kakva mašta! Čovek je doslikao roman taman onoliko koliko je potrebno. Ja nemam takvu maštu. Pa još u 3D, sasvim savršeno. Sasvim. Jedva čekam sledeći Luhrmannov film. Uvek nova vizija, uvek spektakl, uvek pogođena emocionalna poenta.

3. 3D

E kad smo spominjali 3D, samo kratko. Ako smo mislili da ćemo „zeznuti“  filmsku industriju, i da je torrent došao glave filmu, mi smo se zeznuli. 3D je spektakl, uvek zaboravim to i uvek se podsetim toga kad stavim naočare. U „Zvezdanim stazama“ ti svemirski borodvi uleću u oko, zombiji bogme izgledaju gadno kad se zajure u tebe (bilo je psovki tokom „Svetskog Rata Z“ u stilu „Ma idi bre u…“), a ni pahulje iz Getsbija nisu loše. Sve u svemu, mani me torrenta ako imamo 3D. 3D bioskop se ne može porediti sa gledanjem filma na kompu, iako sam čuo 100 isprika „da neko neće u bioskop zato što je skinuo film sa torrenta“. To je kao porediti real life seks i… gledanje nekih sajtova za odrasle. možda je rezultat isti, ali put nije. God bless the 3D cinema.

4. IZRAELSKI FILM

Manite me politike, Izrael je ozbiljna država. Ne samo da, kao u „Svetskom ratu Z“ (ako je je uopšte tačno) imaju onog 10. čoveka koji mora da službenoj dužnosti da se ne složi sa ostalih 9 po svakom pitanju (ako je to filmska izmišljotina, treba da uvedu tog 10. čoveka, kao i svi ostali na svetu!), nego su shvatili da se pare prave da bi se trošile na nešto korisno. I posle godina stagnacije i stvaranja diskutabilnog imidža u svetu (ispade da se tamo samo vode ratovi i da oni uvek misle da su u pravu), odlučili su da investiraju u imidž. Kulturni imidž, a njega najlakše možeš formirati filmom. „Meka moć“ je odlična moć. Izrael je (zvanični pokrovitelj festivala) investirao mnogo novca u poslednjoj deceniji u film, i domaći stvaraoci su iznedrili fantastične filmove. I nisu u svima prikazani kao što Amerikanci vole sami sebe da prikažu: superiorne. Stvarno su višeslojni, objektivni (Finale kupa, Sirijska mlada, itd…), i nisu uvek „the good guys“. Tako se odgovorno ponaša prema kulturi. Ne znam da li ste znali da je Teodor Hercl, ideolog cionizma, bio inspirisan Srbijom kao primerom da se napravi jevrejska država u Palestini? Kad mogu Srbi, mogu i Jevreji, reče on. I nastade Izrael, 100+ godina kasnije. E ‘ajd’ sad obrnuto. I mi smo imali traume i ratove i neprijatelje i one koji su nas mrzeli, a bome nas i sad neki mrze. Mnogi? Nema veze. Možemo da napravimo dobru umetnost od toga. Da se naša država ugleda na njihovu po tom pitanju, i na konju smo.

5. FINALNA VERZIJA

Evo da ponovim utisak sa otvaranja: ne, zapravo ću reciklirati ono što sam već napisao, baš kao što je Palfi uradio. Daću mu omaž kakav je on dao drugima. Ko je čitao prikaz otvaranja, nek preskoči. Film „Finalna verzija: Dame i gospodo“, mađarskog režisera Đerđa Palfija učinio je nemoguće i dotekao da smeha i besmisla. Autor je uzeo nekih 400 filova iz istorije svetske kinematografije i iseckao ih i spojio u jedan kolaž. Smisleni kolaž. To je u isto vreme omaž savremenom stvaralaštvu koje je sve više kolaž već viđenog. To je protest protiv reciklaže, to je omaž reciklaži. To je protest protiv mađarske vlasti koja ne daje dovoljno filmadžijama, pa je Palfi hteo i da kaže: „Evo, ako nema para za nove snimke, napraviću ja ceo film od starih snimaka“. Ali utisak je zaista fascinantan: prvo vam se učini da je 1) sve uvek isto u vremenu i da se odnos muškaraca i žena ne menja – sve je univerzalno 2) sve se menja i dijalektika vlada Univerzumom 3) moda je uvek ista i lepa žena je lepa žena i lep muškarac je lep muškarac 4) oh, koliko se kanoni lepote menjaju i u licu i u građi ljudi, a ne samo u odeći 5) sve izgleda kao album sa slikama, stari porodični album sa slikama, i ima dozu radosti i tuge: mladi de Niro i Nikolson, i njihova starost sada… svi starimo i svi smo dirljivo lepi kada smo mladi…A onda shvatite jedno: sve priče o ljubavi su vanvremenske i uvek su identične, i sve što se menja su nijanse. Film vas učini punim smeha (namerno nekonzistentni prelazi između kadrova u filmu su smejurija na momente) i tuge, punim strasti i ideje o prolaznosti. Želite da se zaljubite ako već niste. Da osetite život. A takav film treba i da bude, pa sve i da je 0% originalan i 100% recikliran.

6. AKO BITI MASOVNI UBICA I BITI PONOSAN NA TO?

Film „Čin ubijanja“ („The Act of Killing“) je definitivno najluđi, najstrašniji i najsmešniji film koji sam u životu pogledao i verovatno koji ću ikada pogledati. A usto je dokumentarac. Banda ubica iz odreda smrti posle državnog udara u Indoneziji koja je pobila 2,5 miliona ljudi zato što su „komunisti“, ponosno objašnjava kako su ubijali ljude, sa osmehom, i to sve zvuči kao šala. Ali nije. Plaćeni politički mitinzi, plaćeni glasači političkih partija, ponos klanjem drugih, nedostatak empatije prema ubijenima, herojsko razmetanje manijakalnošću, cinični odgovori sa osmehom… To je Dancima mnogo šokantnije nego nama. Nama se to isto desilo. „Jasenovac i Gradiška Stara“, „Nož, žica, Srebrenica“. Pa da, kad si već ubijao, što da se ne pohvališ kad je to baš fin pos’o. Spajanje nespojivih rečenica i govorenje naglas stvari koje normalan čovek ne bi izgovorio, čini da sve postaje farsično. Kolega Robert je na početku filma rekao „Ma da nešto nisu zeznuli u prevodu? Nemoguće je prosto da neko ovo kaže.“ Ali moguće je. Ali vešti danski režiser Jošua naterao je lukavo ove ubice da odglume scene ubijanja iz filmova koje su najviše voleli, i da imitiraju svoje omiljene junake (paradoks je da su njih na nasilje inspirisali De Niro, Al Paćino, Brando i mafijaški filmovi!). Kada glavni od njih, Anvar Kongo, dođe u situaciju da on bude ubijen, prenerazi se užasom iskustva i razvije empatiju prema žrtvama i dobije napad mučnine. Neverovatan obrt na kraju filma koji nije za svačije živce. Postavljaju se mnoga pitanja: kako mi nismo znali za zločine antikomunista, a savršeno smo znali za „polja smrti“ i Crvene Kmere? Isti su, ideologija je drugačija. Kako je moguće da se ljudi iznova pretvore u ovakve monstrume na svim meridijanima? Kako je uopšte moguće delovati protiv nasilja ako snimate filmove sa nasiljem? Kažu da je Kjubrik posle „Paklene pomorandže“ bio preneražen što su se pojave bande na ulicama svetskih gradova koje su doslovno imitirale imidž i nasilje iz njegovog filma. Nisu shvatili da je prikaz nasilja zapravo borba protiv njega. Ali, na kraju krajeva, bilo je to za očekivati. Kao što reče jedan moj prijatelj vajar: „Boriti se nasilnim filmovima protiv nasilja je isto što i boriti se pornićima protiv seksa.“ I ne mogu da mu protivrečim. Iskreno, stvarnost je luđa od svake imaginacije. Ja ne znam šta bi Kusturica, recimo, ili Almodovar, mogli da snime a da bude luđe od ovoga što je stvarno.

7. KRUGOVI

Svaki treći dan prođem Prolazom Srđana Aleksića. Kao i većina koja voli brojne kafane u pasažu. Nit manje ulice nit boljeg mesta da se da ime ovog heroja rata iz Trebinja. Marko Miljanov je onomad rekao da je „čojstvo i junaštvo“ temelj ratnika. S tim što je čojstvo kad braniš druge od sebe, a to su mnogi zaboravili. Srđan Aleksić nije. Na njegovoj priči zasnovan je sjajan film koji će biti naš kandidat za Oskara. Dugi kadrovi, spora radnja, pomalo nalik na iranske ili izraelske filmove, savršeno za Evropu i festivale, videćemo šta kaže Akademija. U svakom slučaju, kraj filma koji najavljuje bolje dane, pomirenje sa sobom i sa drugima. Upamti da možeš da ustaneš protiv zla. Upamti da moraš da ustaneš protiv zla.

8. BLANCANIEVES

Uvek mi je smešno da se na španskom ime junakinje iz bajke kaže „Belosnežana“, a ne samo „Snežana“ (Nieves, sa E i bez stepena Celzijusa). Uvek mi je smešno zapanjeno lice moje mame kad sazna da je nešto starinsko ponovo postalo moderno: crni hleb, hleb sa semenkama, tramvaj, kocka umesto asfalta, crno pivo, žuti šećer, vinil. Žena misli da smo potpuno poludeli i da se vraćamo stvarima od kojih je njihova generacija bežala. Kad sam joj rekao da je sjajan film… crno-beli nemi, nije mogla da veruje. Rekao sam joj da je jedan takav nedavno dobio i Oskara. Da mi je opisati taj izraz lica. U svakom slučaju, imao sam i ja skepsu. Hoće li mi biti dosadno bez dijaloga? Nije bilo. Imao sam nostalgiju za detinjstvom, za porodicom (dirljiva španska priča sa porodičnom emocionalnošću), za Španijom i Seviljom i Andaluzijom, gde sam studirao (eh). Za koridom koju nikad nisam gledao (ali hoću: Katalonci nek se slikaju, ne treba mi njihova zabrana koride). Hvatala me mučnina i bes zbog licemera koji jedu kobasice a mrze koridu (mislim da nema ništa licemernije od osuđivanja ovog folklornog rituala u ime “životinjskih prava”, kada u istom trenutku dok se dotični bik bori u areni, hiljade bikova i krava prolazi kroz svoje golgote u klanicama, bez ikakve šanse da prežive, da pritom većina od njih nije videla čak ni sunce… Samo zato što ih ne vidimo, ne znači da njihove smrti ne postoje. Što se mog ličnog mišljenja tiče, bik u areni bar ima neku šansu, teoretski on može da nikada ne bude poražen i da umre i od starosti; oni od kojih će direktno postati paštete – ne. Svaka čast Morrisseyju, znam ja da “Meat IS  Murder”, ali ne jedem baš povrće, više ono jede mene. Opaska: Maribel Verdu je pre 20 godina u “Ljubavnicima” bila ta nevina i nežna devojka, a Viktorija Abril je bila zlica. Sad je ona zlica. Šta čine godine, i licu i glumi. Opaska: Španci su Španci -jedan od 7 patuljaka je travestit. Opaska: Španci su Španci – ništa od hepienda. Opaska: obavezno gledati.

9. BESPLATNO PIVO

E da, svaka čast Amstelu. Za vreme Happy Hour-a na Amstel Open Air-u delili su limenke Amstela besplatno, a posle su koštale 100 dinara, kad se stvari “zakuvaju”. Juče kažem drugaru, na koncertu zatvaranja, ih, što volim grad u kome ispred zgrade parlamenta na livadi imaš džabe bioskop, džabe pivo i džabe koncert. Mala je cena da se podeli nekoliko stotina limenki dnevno, ali utisak je neprocenjiv. Čisto da zabeleže i druge kompanije. Sad ću mnogo češće KUPOVATI Amstel. Zato što su mi sad dragi. Eto tako. E, da, kvalitet života ne zavisi od plate i sličnih ludila. Važno je ne gubiti vreme u saobraćaju. Važno je imati festivale. Važno je imati ovakve besplatne zabave. Eto kako dobre ideje preobraze grad.

10. SVE OSTALO

Dobri novi hrvatski filmovi. Tople priče i dobre komedije. Srpski “Mamaroš” koji je kupilo 57 zemalja i čak i kanal HBO, pokazuje da se može napraviti izvozni proizvod i Srbi napraviti “dobrim momcima” i u SAD i da to ljude može zanimati. Ne mora sve biti pljuvanje po sebi, blato, romske favele, mafija, devojčice koje od traume postaju kurve i slično. Gnjavaža je decenijama gledati filmove čiji je sinopsis “silovana tinejdžerka, čvarci u novinskom papiru, obešena baba u WC-u” i da ne nabrajam. Osveženje je videti da i ovde žive normalni ljudi. Žurke odlične, svirke odlične. Režiseri koji ne liče na svoje delo, jer su im dela uvrnuta a oni sasvim normalni. Dobro izabrano vreme za festival, ipak, posle svega. Sada idu “Ulični svirači”. Nema predaha u vojvođanskoj prestonici.

EPILOG

San je san, ali pouka mi je bila jasna. Dosta traumatičnih filmova sa uniformama. U “Svetskom Ratu Z” lepa izraelska vojnikinja ostade bez ruke, a Bred Pit pokušava kao običan porodičan čovek da spasi svet. Nema superheroja. U “Zvezdanim stazama” opet uniforme, samo lepše. Holms kao negativac. Moralne dileme. Da ne spominjem izraelske filmove koji nameću moralne dileme o nasilju i patriotizmu. “Čin ubijanja” koji ti razlupa mozak. “Krugovi” kao proglašeni najbolji film. Nije strašno biti mobilisan. Nije strašno biti ni dobrovoljac. Nije strašno ići u rat, ako mora, hoćeš, šta god. Strašno je biti zao pritom. Strašno je ne pobuniti se protiv zla. Kao ja u svom snu. Uniforma se ne nosi olako. Nije sramotna uniforma, nije sramotno oružje, već onaj ko im oduzme čast.