Nedavno mi se prijateljica žalila kako ima mnogo posla, da joj je svega dosta, premorena je, ne oseća se više kao žena i da joj emancipacija “diše za vratom”.
“Moja baka nikada nije radila, bila je domaćica i živela svojim ‘slow-motion’ životom pored dede, tihog zanatlije. Mama je posle srednje škole radila nekoliko godina, a onda se udala za imućnog čoveka, mog oca, i posle nikada više nije radila! A ja? Završila sam fakultet, specijalizaciju, radim odgovoran i human posao, i to danonoćno, bukvalno danonoćno! Baš me zanima kakav će biti tek život moje ćerke?! Može li to dalje da se nastavi istim pravcem, i kuda to vodi?!” “Ali, znaš i sama, bar si mi tako rekla…”, pokušala sam da se ubacim. “Ništa mi više ne treba, ni čokoladna masaža subotom, ni Bata cipele, ni Max Mara haljine, ni letovanja u Grčkoj i Turskoj! Hoću samo da se opustim, hoću svoj mir!”, nastavila je svoju šaradu. “Ovaj, htela sam da ti kažem, znaš… tvoj deda Mirko, a osobito tvoj tata Pera, nisu bili neke cvećke… Nije tvojoj mami, a ni babi bilo lako… A ti nisi morala da trpiš Gorana! Njegovo švrljanje… Zašto? Zahvaljujući svom radu pre svega!”
Kao da sam joj skinula mrak sa očiju. “Jao, stvarno!!! That is the big picture! Ponekad zaboravim na sve to. Podignimo uvis čela, mi, junaci rada svog…”
Eh, da! Ponekad zaboravimo celinu slike – opšti kontekst, kako bi psiholozi rekli – geštalt! Dobro je da se, s vremena na vreme, zapitamo da li smo se u svom životu previše fokusirali samo na one puuzzle koje ne možemo da pronađemo i koje nam fale, a ne vidimo šta smo sve poslagali. Po uzoru na naše lice s naslovnice Anđelinu Džoli, poređajte svoje Sveto trojstvo, svoje prioritete, i bićete sigurni da ste na pravom putu.

Tekst je objavljen kao uvodnik u aprilskom broju magazina “Lepota i zdravlje“.