Vožnja putem ka Evropi…

Idem ti ja tako nekud svojim poslom, automobilom i… taman kada sam izlazio iz jedne šumovite deonice najgoreg kolovoza na svetu, saobraćajni policajac iskače iz svoje brižljivo pripremane zasede. Maše mi svetlećim vibratorom (Lex Steele lifesize) iako je divan sunčani zimski dan. Auto im je parkiran (mudro!) na nizbrdici. Pokušaću da pri zaustavljanju i parkiranju ne pregazim njega i ne udarim u auto njegovog kolege i time im stavim do znanja kako sam dobar i obazriv vozač. Prvi utisak je jako važan!
“Dobar dan, vi niste upalili svetla”, odmah prelazi na stvar. “Nisam smatrao za shodno, vidite kako je sunčano, moram i tamne naočare da stavim”, branim se ja. “To nije stvar slobodne procene, po novom zakonu mora svetla, tako ste uočljivi drugim vozačima”, objašnjava mi. “Mislim da onaj ko po ovakvom suncu ne vidi drugi auto ne bi trebalo ni da vozi, zar ne?”, pravim se pametan. “Ne znam ja to. Išli ste 67 a ovde je ograničenje 60 km/h”, dodaje mom zločinu. “Tjaaa, mislite li da bi onom koga bih raspizdio mnogo značilo da ga udarim sa 7 km/h manje?”, poentiram u prazno. “Propis je takav! A vi ni pojas niste vezali…” Ima li kraja mojim mukama? “To je zato što bih u slučaju nesreće više želeo da poginem nego da ostanem invalid”, pozivam se na lične slobode i slobodan izbor. Sve u svemu, saopštava mi da po novom Zakonu o saobraćaju ovo što sam ja uradio zavređuje smrt streljanjem na licu mesta, konfiskaciju pokretne i nepokretne imovine i interniranje moje porodice u radni logor uz prinudnu naplatu dodatne kazne od 24 miliona dinara. “A gde vam je flu… folou… floure… ‘de ti je prsluk bre?”, smišlja završni udarac. “E, to imam, evo mi ga u pregradi ispod sedišta”, konačno imam šta da kažem u svoju korist! “Prsluk mora biti nadohvat ruke a tu ga ne možeš dohvatiti”, rešen je da me totalno rasturi. “Kako nije nadohvat? Vidi bre kolike ruke imam! Mogu prsluk iz vašeg auta da dohvatim odavde. Pristupačna je to pregrada. Ne bih valjda pištolj, kokain i uranijum tu držao da mi nije zgodno?” Gotovo, izgoreo sam u žaru rasprave. Zbogom… Ali, onda je video dva CKM-a na zadnjem sedištu: “Ej, je l’ to novi broj?”, ozario se. “Taze! Sad iz štamparije stig’o. Hoćeš jedan? Hoćeš oba, i za kolegu?” – svetlo na kraju tunela. Uzima, smeje se. Komentarišemo ribu na naslovnoj jedno pet minuta (Uhh! Dooobra!) i – uz smeh se rastajemo. Ljudski, srpski… Trebalo bi da pozovem Draganu da joj se zahvalim…

Daško Milinović