Jedan pogled na Helsinki

U petak, see 27. aprila, bio sam u konzulatu Finske u Beogradu, kako bih dobio vizu i uskoro otputovao u Helsinki na “Evroviziju”. Do sada sam mali milion puta predavao zahteve za vizu, ali mi je ovaj izlet na stranu teritoriju u srcu Beograda ostao u posebno lepom sećanju. Naime, za razliku od većine ambasada, pred ovom nije bilo gužvi, dreke i larme ljudi koji satima stoje i čekaju sa željom da će uspeti da pređu granice naše zemlje, a već sama činjenica da imate svoj termin i da nema gužve, a da su službenice vrlo ljubazne – jednostavno oduševljava. Nakon što smo obavili formalnosti – popunjavanje upitnika sa bezbroj pitanja, a oko kojih sam i sam imao dodatna podpitanja, moj kolega Buda i ja smo nabrajali šta sve znamo o zemlji u kojoj uskoro putujemo,…

Finska jezera

U toku iznošenja činjenica, ali i pukih nagadjanja za koje se kasnije ispostavilo da i nisu najtačnija, prekinuo nas je poziv ljubazne službenice konzulata od koje smo dobili tri knjižice o toj zemlji iz kojih smo saznali mnogo toga, kao recimo da je prosečna temperatura u aprilu 3 stepena, da je Finska poznata po brojnim jezera – oko 190.000 jezera, te da na Severu iznad Artičkog kruga, sunce ne zalazi oko 73 dana izazivajući bele noći leta dok zimi sunce ostaje ispod horiznota 51 dan, stvarajući polarne noći i mnogo drugih zanimljivosti. Svakako fascinantan podatak, a posebno za ljude koji rade u oblasti štampanih medija je činjenica da su Finci treći u svetu i prvi u EU po tiražu novina po glavi stanovnika, a još više impresionira informacija da imaju 280 nedeljnika i da se novine retko kupuju na kiosku već pretplatom. O svemu tome, proćaskali smo nešto kasnije uz kaficu u bašti “Portobela” na Slaviji, a ni sveža informacija sa interneta da je beli pokrivač prekrio Helsinki i još neke gradove ove severnoevropske zemlje nam nije pokvario raspoloženje i želju da što pre krenemo na taj put i vidimo zemlju u kojoj ćemo se, ako je suditi na osnovu prvih kontakata, družiti sa vrlo ljubaznim domaćinima.
Naravno, već po dolasku u Helsinki znaću da li je sve baš kao što moj, često namrgođeni, kolega Buda i ja, optimistički očekujemo.