Netolerantan sam prema netoleranciji. Kakvim me to čini? Da sam to pitanje sebi postavio pre jedno dve hiljade godina luftirajući dokono nožne prste na obalama Mediterana, symptoms verovatno bih smislio kakav trotomni odgovor, ali s obzirom na to da mi mobilni telefon konstantno zvrnda, a i hladno mi je da sedim bos – zadovoljiću se jezgrovitim ekspertskim zaključkom – “Mislim da je to OK”…
Baš za Božić sretnem svog komšiju Stanislava kako za šapu tegli svog naslednika. Stanislav je veoma zadovoljan čovek i poseduje lanac mini-marketa, a malom Miloradu su se baš prijele perece koje ovaj nema u svom prodajnom asortimanu. “Pozdrav, komšija. Kuda ćeš?” “Do bankomata…”, odgovorim mu i krenemo tako zajedno istim putem do različitog cilja. Prvo stižemo do pekare, ingenioznog naziva “Pekara”, samo da bismo saznali da je Ramizova prodavnica zatvorena zbog praznika. “Aaarghh”, ispusti junior krik kakvim se ne oglašavaju božija stvorenja…

“Hoću perecu!”, nastavio je implodirajući na svakih pola sekunde… “Aaa, je l’ vidiš ti to, Borocki, Šiptar, a ne radi na NAŠ praznik?! Ne mogu detetu ni perecu da kupim, jebote!”, prasnu Stanislav. “Hmmm, doktore Watsone, šta vi mislite o tome?!”, pitao sam njegovog naslednika koji je u tom trenutku zaboravio na perecu i bio zauzet proučavanjem desetak golubova i vrabaca koji se se nervozno vrteli pred izlogom pekare. Neko neupućen lako bi ga zamenio za kakvog ornitologa, ali poznajući mentalni sklop malog Milorada bilo mi je jasno da dživdžanima radi o glavi i razmišlja kako da napravi mini-masakr ostatkom praznične pirotehnike. Pre nego što je počelo da leti perje, krenuo sam u spasilačku misiju: “Ej, pa ima pekara i tu iza ugla. Još ti se jede pereca, je l’ da?”, oprezno sam primio Milorada za ruku računajući na njegovu glad više nego na zdrav razum. Ovde je važno napomenuti da Stanislavljev desetogodišnjak uopšte nije mali. Glave kakva se sreće u odraslog medveda (kojeg su izujedale pčele) i kilaže koja se mogla veoma precizno utvrditi jednostavnim dodavanjem nule na njegov broj godina, više je podsećao na minijaturnu varijantu auto-prevoznika, nego na nekoga ko još kuburi sa razlomcima. Tako da sam se zaista izlagao riziku… Zamaknemo iza ugla, Šefćetova pekara sija, Milorad uleti odvaljujući zvono nad vratima kao da vrši raciju u drumskoj kafani… Dočepa se konačno perece, pocepa je na dva dela i krene da trpa pecivo u usta obema rukama naizmenično… Ja, naivan, zadovoljan, pljesnem Stanislava po plećima: “Eto, Staki, našli smo perecu! Vidiš da nema razloga za nervozu…” “Da, da…”, složi se on tmurno, “a reci mi, Borocki, kakvi, bre, to ljudi rade za Božić, pička im materina?!”