Sportski auto i lepa zgrada. Može li italijanskije?

OTPOZADI

„Neće moći da uđe vaš kofer u pretinac za merenje ručnog prtljaga, sinjore!“, rekla je namrštena i ljubazna devojka (šizoidna kombinacija) na aerodromu Fiumicino u Rimu, na šalteru WizzAira, na povratnom letu za Beograd. „Moći će, evo vidite da je bez problema ušao.“, kažem ja sa smirenošću, jer sam to uradio već 10 puta na 10 aerodroma tokom prošlih godinu dana. „A, pa ne može da se spusti vertikalno pa da se posle položi. Mora da uđe horizontalno.“, „Ma šta pričate, već milion puta sam ovo uradio, naravno da ne može da uđe sa točkićima koje ima na sebi!“. Počinjem da se brinem i znojim. „Nee, neće to moći tako. Mora da ide u veliki čekirani prtljag, to je 20 evra. Ako odbijete, koštaće vas 40 na gejtu.“

E sad sam već besan. „Dajte mi pasoš, idem na gejt.“ „Izvinite, morate da pokažete da ćete moći da smestite prtljag u ručni odeljak iznad glave. Ne dam vam ni pasoš ni kartu.“ Sad sam potpuno besan. Odlazim do taksiste van aerodromske zgrade i pitam ga „Imate li šrafciger?“ On je iznenađen i kaže, „Nemam baš za odvrtanje, nego neki… običan… je l’ odgovara?“ „Odgovara!“ Viknem ja besno i doslovno umesto da odvrnem točkiće, otkinem ih i bacim u korpu za otpatke. Vratim čoveku šrafciger, oznojan i nasmejan na ludački način. Dođem do šaltera i besno odgurnem sve ispred sebe i kažem, „Evo, nema točkiće, evo stalo je!! Stalo je!! Vidi!! Je l’ dobro sad?? A??!“ Imam manijački sjaj u očima i izraz da ću je zadaviti. Kao programirani robot, devojka menja izraz lica u osmeh i kaže: „Sjajno! Hvala vam i srećan put!“ Mrš, bre. A taman sam zavoleo Rim.

Vatikanske pošte. Da, u kombijima i prikolicama su. Nema mesta da se izdvaja zgrada za poštu tako male države.

ODNAPRED

Sleteli smo na Fumicino posle leta iz Madrida. Sve super. Taman sam kvalitetno zamrzeo sever Italije i njihovu hladnoću i proračunatost i bio spreman da zavolim Rim. Pred očima su mi bile scene iz filma „Talentovani gospodin Ripley“ i pomalo sam se video, s obzirom na malecnu količinu novca koju sam imao u džepu, sa Ripleyjem, tj. sa Mattom Damonom. A imao sam i braon somotsku jaknu, isto kao što je Ripley imao onomad, kada su ga Jude Law i onaj drugi malo iritantni podebeli što je posle bio Truman Capote, zezali „Sa somotskom jaknom u Rimu, haha, zamisli!“. Dobro, to je bilo 1950 i neke. Danas je kul imati somotsku jaknu u Rimu, ne treba ti Armani. S obzirom koliko ima turista u trenerkama, ja sam oličenje elegancije. Pokušavam da popijem kafu na automatu, prva ide dobro, ali druga nikako: progutao mi je lopovski aparat 2 evra. Udri i tuci guraj, ali neće. A lepo su mi rekli da je ovo lopovski grad pomalo. Uz sav šarm. A svi su super, svi hoće da mi pomognu, svi su jako ljubazni. OK, oprostiću ovo i Rimu i Fiumicinu. U glavi mi zvoni pesma Morrisseya „You Have Killed Me“, i to će se nastaviti i sledeća dva dana. „Pasolini is meeeee… Accatone you’ll beeee….“ i njegov ludački rimski vintage spot. OK, neki idu u Rim sa zvucima kancone, a ja sa Morrisseyem i Ripleyjem. Svakom njegovo. Nisam ti ja tamo neka devojčica.

Castel Sant’Angelo u sumrak. Poezija.

 

IL CENTRO DEL MONDO

Centar sveta! Valjda. Jedan od centara sveta. Kad si u Londonu ili Parizu ili Moskvi ili Njujorku valjda se osećaš isto. Kako ko. Ali Rim je nekako uverljiviji od ove bande „novajlija“.

To je Večni grad, Urbs Aeterna. Tu su bili rimski carevi, tu su prikucali svetog Petra na krst naopačke (onaj krst koji sad koriste satanisti) pa su posle toga Rimljani zaključili da mogu da ukradu Isusa i hrišćanstvo Jevrejima i Palestini i da mogu komotno da postave centar hrišćanstva u Rim i da se pape šepure u odorama i na balkonima. Iako se poodvajalo pola hrišćana od pape, opet je veličanstveno sve to.

Anđeli i demoni. Ovi drugi su u nama.

Vidi se da ideš u neko mesto koje je kupilo bogatstvo i zlato iz celog sveta. Sve u Rimu podsetiće te da si u gradu koji je uvek bio bogat i milionski, gde je uvek cvetala umetnost, biznis i razvrat. I usput, grad je uspeo da ostane… nekako nonšalantan. Nekako ih baš briga za svaku sitnicu.

Ali opet, nije to ono „baš me briga“ na sprski način, pa smeće ovde, trenerkaši tamo, ćelavci onde, itd. Ako ovde ima nekih fašista, a ima ih, jer kako bi Lazio imao onaj svoj ludački „kop“, onda se dobro kriju iza vespi, restorana, kafea, ljubaznosti i svega drugog što je stajliš. Tako da nije zlokobno kao kod nas. E, da. Ovde je Vatikan, ali ne baš u centru centra Rima, već malo dalje od njega. Ali sve može peške. To je super u ovom gradu. Najmanja država na svetu. Mogu da zapišem da sam bio u dve države u jednom gradu.

Duff pivo? Da, zaista postoji!

 

LEPO, LEPŠE, RIM

Ma voleo bih ja da zakeram na sve i svašta kada bi bilo razloga, ali ovde baš i nema. Kad kažeš šoferu i kondukterki kod gradskog autobusa, sačekaj da kupim kartu na kiosku, oni te čekaju dva ili tri minuta posle reda vožnje, jer znaju da neće propasti ako pomognu čoveku u nevolji. Nekako se iskobeljaš iz ludnice Fiumicina, koji je „Bogu iza tregera“ i blizu mora zapravo, i kroz ravnicu Lacija dođeš u grad koji je nekako topao.

U centru sveta, znaš da si u centru sveta, ako gledaš ovaj prizor.

Metroom dođeš do stanice Termini, koja je nekako vešto, iako musolinijevski (vrlo očigledno) ubačena u centar, i odmah si u gomili hostela. Naravno, nije neka mudrost: hosteli su načičkani baš pored stanice Termini da bi bekpekeri mogli da se smeste čim izađu sa stanice. Inače, hosteli u Rimu su zloglasni po skupoći, prljavštini, lošim uslugama, žoharima i ostalim stvarima koje nisi naručio kada si platio sobu, tako da je ovaj naš ispao super, iako nije imao kasete za zaključavanje stvari. Svi su nekako fini ovde u Rimu, valjda ih činjenica da su u ovakvom gradu nekako zbuni i opčini. Kaže portir, evo ti bon za doručak! OK, gde je doručak? U kafeteriji ispod hostela, tako smo dogovorili. Tamo daš bon, dobiješ odličan i ogroman kapućino i slatki kroasan i to ti je to! E sviđa mi se kako je biti Italijan, ionako ne volim da doručkujem. Prijatnije mi je da pijuckam kafu u kafani gde se tetke deru jedna na drugu a ljubazne su prema mušterijama.

Od sportskih sala do bioskopa, Kolosej je dao imena mnogima.

Metroom do grada? Može! Jao, metro izgleda kao mesto iz Totalnog opoziva ili tako neke nenormalne sci-fi priče. svuda neke cevi, kao da su u nedovršenom podrumu i kanalizaciji. Naspram Madrida ili Milana, kao da si u nedovršenoj Mrkonjićevoj investiciji puštenoj u rad pre roka, zbog sečenja vrpce, al nisu još izmalterisali i pokrili žice i cevčuge i obojili i označili. Ili peške, ipak? Odmah pored stanice Termini je jak ostara crkva Svetih Mučenika koja je od nemalterisanih crvenih cigala. Tako je Rim zapravo izgledao u poslednjim godinama carstva, a ne od belog mermera.

Malecki autobus za malecke ulice

Kamen je ispao iz fazona, a megagrađevine su građene od cigala, bez maltera. Iznenađenje? Ne baš. Video sam to već u Raveni. I u rodnoj Mitrovici, doduše. Vespe na svakom ćošku. Kafeterije. Nema napetosti karakteristične za sever Italije. Vidi se da je ovde bila vazda „dolce vita“ i grofovi i grofice, a ne Berlusconi i maneneki i preduzeća. Ovi prvi su opušteni, a ovi drugi nervozni vazda, što zbog para, što zbog bubuljica ili kila. Pa ipak, ovo je metropola EU. Znači, ni govora o nekoj „ciganiji“, kako naši umišljeni odrpanci uemju da kažu za Italijane, već ozbiljna država, ozbiljne prodavnice i infrastruktura, svi ulickani. U muzeju izložba ruske avangarde. Prednost velikog grada. Odavde su i oni likovi iz benda Vanilla Sky, koji su obradili Rihanninu pesmu „Umbrella“ na polupank fazon.

Piazza Navona, mesto za Toma Ripleyja i Dickeyja Greenleafa

Znači, dobro im rade mozgovi u Rimu. Naravno, prva stvar koja ti padne na pamet je da budeš lep. Sve je ovde lepo, ako se ne središ, osećaš se kao govance pseta koje svi gledaju s gađenjem što moraju da prođu pored njega. I policajci su na konjima pa siđu i uđu u kafić na espreso, a imaju neke ulickane uniforme, a ne kao naši, da bežiš od njih. Ovde poželiš da budeš pandur, to ti dođe kao seks-simbol. Video sam kako ih devojke gledaju. Sve je naopako ovde. Ili je zapravo baš onako kako treba?

Čekajući beli dim.

Najbolji deo Rima je baš onaj na koji prvi naletiš: prvo spomenik Vittoriju Emmanueleu II, kralju Italije, koji su Rimljani toliko mrzeli da su ga nazvali „Pisaća mašina“. I stvarno, iako je monumentalan i od belog kamena, malo podseća na pisaću mašinu, ako se neko još seća kako je to izgledalo. Rimljani su mislili da je to totalna novotarija i jeres i glupost, pored svih onih strava spomenika od pre 2000 godina, ali turiste baš briga. Svi su se sjatili i slikaju se. Čak i moj saputnik kaže da mu je to „bolja zgrada“ od renesansnih crkava u blizini i Trajanovog stuba i Trajanovih termi i čega sve ne.

Nema intimnosti više na ovim stepenicama

Vidim da ulickanost osvaja srca svetine. Džaba ti renesansna remek-dela, vole ljudi beli mermer. Nije ni čudo što je Dubai popularan, iako nema ništa u njemu. Dalje sledi najčuvenija staza u Rimu, gde se sa jedne strane nalazi Rimski forum, ostaci starog grada, a sa druge ti se smeši Koloseum. Naravno da ćeš ovde napraviti milion ikoničnih fotki koje ćeš staviti na sve društvene mreže i uramiti. Mala „mana“ je što sad svaki tvoj komšija može da dođe do Rima iz Beograda za 50 evra, pa sad svi imaju te slike, ali nema veze, Rim je Rim. Koloseum je stvarno kolosalan. Ovde je Russell Crowe seckao protivnike i Komoda onomad kao Gladijator, Maximus. Osim što nije bio stvarna ličnost, ali nema veze, ovde su silni gladijatori izgubili živote i udove, ovde je bio prvi ultimate fight za svetinu željnu krvi. Ovde su lavovi jeli hrišćane i dešavalo se sve ostalo što se smatralo dobrom zabavom u staro doba i za šta se plaćala ulaznica. Svaki ćošak je pun ljudi koji će te slikati i možeš upoznati gomilu ljudu usput čak i ako si sam ili ti je drugar prebrz i nestrpljiv pa ti pobegne da bi pre završio obilazak. Tu je i nezaobilazna „prosjakinja“, obučena kao baba i pogrbljena sa prekrivenim licem tako da ne možeš da vidiš ko je to. Malo-malo pa zvekne lončetom da podesti da je tu i da joj trebaju novci. Prvo pomisliš da nije toliko slaba ta baba, pa pomisliš da uopšte nije baba, pa pomisliš da uopšte nije žensko nego neki zdrav i prav dripac koji glumata, a može konju rep da iščupa. Pošto je potpuno maskirana. E nema para za ovaj šou.

Čovek odmara na mestu za četvorotočkaša. Kriza?

Mesto koje je superzanimljivo je Panteon, koji je bio paganski hram u doba… paganizma, a sad je crkva. Pun je ikona i statua, ali ono što je najzanimljivije je da ima najveću betonsku kupolu starog sveta, koja je arhitektonsko čudo: nema potporu, a beton je sve manje gustine kako se kupola bliži vrhu, da bi na samom vrhu bila rupa u plafonu. Ovo smanjuje težinu kupole, ovde ulazi prirodna svetlost i ponaša se kao neki reflektor kad sija sunce.

A kad pada kiša? Pa, u sredini Panteona ima deo patosa koji je tako napravljen da se voda sliva ka centru i postoji ovdod za vodu, i nema nakupljanja vode. Ispred Panteona su ulični svirači. Ali bar se može slikati. Što se ne može baš reći za Fontanu di Trevi. Aman! Koliko ljudi! Stvarno moraš sići do fontane da bi je video od silne mase. Ali dobro, srećom pa su ljudi tolerantni pa čekaju. Uopšte ne liči na film „Praznik u Rimu“, gde se ono dvoje Amerikanaca nešto ljubakaju ispred prazne fontane. A treba je videti dvaput: jednom po danu i jednom po noći, kad se osvetli. Čak i bez formalnog znanja o renesansnim vajarima, divna je. Ubaciš novčić i očekuješ dobru sreću.

Italijanski sladoled je neprevaziđen, kao i kafa. I peciva. Na svakom ćošku ima svega, pa možeš proži jeftino, a ni prevoz ne treba. I zabava traje duže, pa je ovo prava low-cost destinacija. Ima i malih prodavničica iz onih lanaca hipermarketa gde možeš da pazariš za male pare i praviš sebi sendviče, a nikako nemoj kod onih maloprodavaca gde su cene 6 puta veće. Indijci su još najpošteniji, cene su kod Apuovih rođaka samo… 4 puta veće.

Ali mnogo za poštenog čoveka iz zemlje na brdovitom Balkanu. Još malo pa na trg Cavour! Piazza Cavour, what’s my life for? Kaže Morrissey u pesmi koja mi bruji u glavi! Ali, cvrc! Piazza Cavour je zatvorena radi renoviranja! Nema ništa tamo! A baš me zanima šta je Mozza toliko fasciniralo? Znajući njegovu poeziju, garant su neki džankiji ili gej-prostitutke, ko zna. Do daljnjeg neću saznati. Piazza Navona je mesto gde ima najviše restorana i kafana i svega, puno spomenika, dve fontane i svašta drugo. Možda i najlepše mesto u Rimu. Ja je lično pamtim po sceni gde Jude Law (Dicky) sreće onog iritantnog debeljka i dvojkira Ripleya, a Italijani dobacuju devojkama koje prolaze. Danas je to mesto za turiste. Ripley i Dicky su pobedili. Italijani su se povukli i mlate pare bez puno truda, samo zato što su im preci napravili sve.

Biće koje prosi. Ne znamo ni da li je žena, a kamoli stara i nemoćna.

U stvari, ovde ima toliko spomenika da ne vredi ni nabrajati. Samo se kvalitetno izgubiš u uličicama i palatama i uživaš. Samo u jednom trenutku izbiješ na Španski trg, ili na Tibar, i slediš ga do Vatikana. Most Anđela je načičkan statuama i vodi do Castel Sant’ Angela, pravog starinskog mauzoleja car Hadrijana. Od crvenih cigala, okrugao i kao tvrđava (i ime mu kaže da jeste), odličan je na plavoj pozadini neba! Tu se negde dešavaju i zamešateljstva oko „Anđela i demona“ Dana Browna, pa možeš i na to da misliš ako ti je lakše. I eto ga u dva koraka Vatikan! Crkva svetog Petra, trg Svetog Petra, država koja je i najmanja i najmoćnija na svetu, možda. Sikstinska kapela koju je uradio Mikelanđelo, kad ga je papa namolio da je radi, a posle ga mučki zadržavao, u 16. veku. A jadni Mikelanđelo mrzeo slikanje. Hteo da pobegne u Carigrad da tamo gradi neki most za sultana, kaže, pre ću da budem arhitekta nego mazalo! Ja sam vajar, bre! Tako nekako. Ali, nije mu se dalo. Postao je slavan slikar, a mostove su gradili drugi Turci. Inače, redovi za ulazak u crkvu i muzeje su ogromni. Na „podu“ trga ima svašta: slike raznih vetrova koji duvaju iz raznih pravaca, ima i egipatskih obeliska, a moćnu kolonadu je uradio Bernini, kao i pola grada uostalom.

Zapravo je današnji Vatikan nastao u vreme kontrareformacije, kada je Katolička crkva rekla protestantima: „E možda ste se vi severnjački Germani odvojili od nas, al’ sad ćemo mi da pokažemo koliko smo moćni i koliko smo u pravu, pa ćemo tako lepe stvari da napravimo da narod, kad vidi one vaše jadne crkvice sa belim zidovima, nikad neće poverovati da ste vi oni pravi! Nego mi! Mi!“. Ovo sam prepričao objašnjenje o katoličkoj i protestantskoj crkvi koju je u jednoj knjizi dao Remarque. U svakom slučaju, alal im ćufte, lepo je ispalo. A nedeljom dođe Benedikt XVI i održi misu i blagoslovi sa balkona vernike i turiste, a dole svi mašu poljskim i latinoameričkim zastavama. Lepo.

FINE

Na putu do aerodroma srećem jednu Italijanku. Pita me, jesam prvi put u Italiji. Ja rekoh, ma neee, bio sam 10 puta, ali nikad ovoliko južno. Pa je l’ ti se sviđa? Sviđa mi se, više od severa, kažem ja. Hahahaha, sever! Smešni su! Milanezi idu u 9 uveče u grad na aperitiv, a onda se u 11 vrate kući posle dva limončela, metroom, je l’ da? Kakvi jadnici! Ma ovo je bre Rim! A znaš, ja sam iz Napulja, tamo je tek ludnica! Mi izlazimo do 6 ujutro, kao Španci! Dođi u Napulj da vidiš šta je Italija! Hm…. Samo 12 evra do Napulja još? Hoću! Na more! I u izlaske do 6! A i jedina Napolitanka (ne keks nego žena) koju znam je najlepša Italijanka koju sam video. Sviđa mi se jug, već. Pita me moj saputnik, pa je l’ bi ti sad imao devojku iz Napulja, haha? Ja kažem, ma što ne bi. I ženu. Da mi kuva špagete i dere se na decu i pritom liči na Monicu Bellucci i ima debelog ćelavog tatu. Šta fali. Pogledao sam u rimsku toplu noć. Imao sam ripleyjevski somotski sako, a nikog nisam ubio, niti sam planirao. Hepiend. Nisam ja Ripley. Ja samo volim ovaj, jako prijatni deo sveta. Šta ćeš više.