Ako nekome još nije jasno…

Ja imam lep posao. Veoma ga volim. Kreiranje ovog magazina i gledanje finalnog proizvoda zaista me usrećuju. Ima tu ponekad i dosadnog, sample sale besmislenog i neprijatnog delanja jer ne postoji radno mesto koje je isključivo zabavno i lepo. Na svu sreću, salve te stvari “iza kulisa” često su samo apsurdne i nema potrebe da vam ih opisujem, denture iako bih i mogao jer su uglavnom smešne. Ipak, dosad mi se već dvaput desilo nešto zaista, zaista ružno i teško. Magazin za zabavu i razonodu ne bi nikada trebalo da ima ovakav uvodnik, ali izgleda da je i to moralo doći na red. Ako nas redovnije pratite, znate da bih sad najradije kukao o svojim pokušajima da skinem pokoji kilogram, tražio pravdu za kosom siromašne muškarce ili mrzeo medijsku ponudu. Ovaj put svoju kafansku stolicu, na koju sam se uspentrao da izjavim šta imam, iskoristiću da kažem nešto o smrtno ozbiljnoj temi.
Nasilje nad ženama i tretiranje istih kao vlasništvo je, uz rasizam i homofobiju, nešto što najviše na svetu prezirem i od čega mi je muka do povraćanja. Već drugi put u svojoj desetogodišnjoj istoriji ovaj magazin mora da izveštava o preranoj i nasilnoj smrti lepotice koja mu je ukrasila naslovnu stranu. “Nemoj o tome. Nije to mesto za takve stvari. Okreni se lepšim stvarima”, mnogi će reći, ali ja ne mislim tako. Mi promovišemo lepe žene što, priznajem, radimo po prilično ustaljenom standardu te ispravno bivamo i često kritikovani od raznih grupa pokreta za prava žena. Tu “krivicu” priznajem, ali nikad nećemo ćutati na nasilje koje žene trpe. Od neugledne domaćice do “naše” lepotice na naslovnoj. Nemamo odgovor na pitanje zašto žene ostaju u blizini osobe koja ih fizički zlostavlja, ali znamo da je ovo pitanje kompleksno i lični izbor igra malu ulogu u odnosu na okolnosti. Žene se ne smeju tući i – tačka! Nikad, nikako. Oni koji tuku žene ne smeju se tolerisati! Nikad, nikako. Nasilje ove vrste nije problem samo njegovih aktera, to je i tvoj i moj problem takođe. Ne toleriši siledžiju. Uradi sve što možeš. Mešaj se u “tuđe stvari”.
Gola devojka nije poziv na prodaju nje same. Ne postoje žene koje “traže to što dobiju”. Ne ćuti o ovome i deluj kad situacija nalaže. Toliko možeš a pomoći ćeš puno.
Želeo sam i da zatražim malo poštovanja za žrtvu u medijima. Malo ljudskosti i odmor od bednog senzacionalizma, ali sam se zadržao samo na ovome što možda ima smisla i – što je upućeno ljudima a ne smrdljivim hijenama.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 112 decembar 2012.