“My name is Rio and she dances on the sand…”… Pevao je Sajmon Le Bon tačno pre 26 godina, uvodeći nas u fascinantni svet možda najlepšeg grada na svetu, Rio de Žaneira. Ako su Duran Duran iz tmurnog Birmingema uspeli da ovaplote svoj san i dožive ga svojim čulima, ne pomerajući se iz Gordog Albiona, možda ćete moći i vi iz svojih udobnih stolica… A možda, oni srećniji naravno, dobijete i priliku da sve ove lepote “čudesnog grada” omirišete i uživo… Ja sam to uspeo… Pratite me… U vidu eseja…

Bilo je to sunčano novogodišnje jutro, 1502. godine. Na belim jedrima galije crveneo se krst Kraljevine Portugalije. Mornari su bili srećni, ugledali su kopno. Krenuli su dublje, u rukavac reke koja se ulivala u okean, široke i pitome Januarske Reke, kako su je, tada, u ushićenju nazvali. Tako se to dogodilo, tog svečanog jutra pre tačno 502 godine. Ali, to nije bila reka, to čime su plovili toga dana. Kasnije, mnogo godina posle toga, urođenici će im reći da je to bio, zapravo, slanovodni zaliv Gvanabara, koji su mornari zbog njegovog uskog i dugačkog oblika zamenili za reku. No, nema veze. Lepo i poetično ime ostalo je na večnost tom gradu, jednoj od najvećih turističkih atrakcija sveta, ako ne i najvećoj. A taj grad, takođe nazvan Januarska Reka, na portugalskom se kaže upravo ovako: Rio de Žaneiro.

I Portugalci su rešili da se na ovom mestu i trajno nasele. Načinili su sebi naselje, koje su nazvali upravo Januarskom Rekom, i na račun domorodaca iz naroda Tupí počeli su da se šire, sve više i više na Zapad; sasvim nalik na svoje severnoameričke pandane. No, nije se Rio de Žaneiro odmah pretvorio u megalopolis i prestonicu, kao što se čini. Ne. Prvo su rasli i razvijali se neki drugi gradovi Portugalske Brazilije, kako se zemlja tada zvala; naravno, bilo je i drugih Brazilija, kao što je to ona Holandska, sa Pernambukom i Resifeom kao središtem, ali će ih “veštim akcijama” Portugalci pripojiti svojoj koloniji. Salvador (tada Sao Salvador de Baija) biće prestonica Brazila, prva i “najistorijskija”, o čemu se možete uveriti posetom ovom prelepom gradu. Ali, Rio će preuzeti primat, i postati ono što je danas – “čudesni grad”, ili kako to Brazilci milozvučno kažu, “cidade maravilhosa” (“sidađi maraviljoza”). Tokom sledećih nekoliko stotina godina, Rio se profiliše u kulturno, finansijsko, administrativno i ekonomsko središte Brazila, a bekstvo portugalske dinastije pred Napoleonom u Brazil, i proglašenje kolonije Carstvom (a sve da ne bi pala, po pravu, u ruke mrskih im Francuza), 1822. godine, ojačava snagu Rija. “Brazilski Versaj”, obližnji Petrópolis, postaje središte palata careva, a sve više evropskih naseljenika hrli u novootkriveni raj Južne Amerike. Italijani, Nemci, Česi, Španci… najviše će njih (posle, naravno, nezaobilaznih “Portugeza”) naći svoje uhlebljenje u Čudesnom Gradu. Oslobođenje od ropstva, 13. maja 1889. godine, dovešće u dotada “beli” grad i tamnopute stanovnike fazendi, koji će do danas činiti preko polovine žitelja… Naravno, u svim mogućim nijansama od crnpurastih “morenosa” do pravih pravcatih 100%-Crnaca… I načiniti etničku mešavinu ovog grada konačnom i potpuno fascinantnom. Konačnom? Pa, nikada nije ništa konačno što se tiče ljudi, ni u Londonu, ni u Moskvi, a ponajmanje u jednom toliko multirasnom gradu poput Rija… Sve se ovde, pa i etnički miks, neprestano menja; mnogi se ljudi, i Evropljani, ali još i više Amerikanci, doseljavaju ovde, tražeći spas od bezdušno komercijalizovanih i “nedruštvenih” društava Severa. Mešavina jezika i fizionomija rezultovala je fascinantnom slikom koja se pruža putniku-namerniku; a koja se ogleda i u šuškavom govoru. Stanovnici Rija, kao i kontinentalni Portugalci, krajnje -S uvek izgovaraju kao -Š, ali i neka druga “S” završe slično; no ovdašnji ljudi imaju običaj da i početno i krajnje “R” izgovaraju kao da su Fracuzi. Rezultat je fantastično “krckav” govor koji miluje uho, a koji obeležava i muzičku scenu Rio de Žaneira. Ali, o njoj kasnije. Prvo ide ono što je prvo. A to su…

Naravno, kao što je Sajmon Le Bon već onomad u svom pesničko-muzičkom nadahnuću napisao i otpevao, svakome od nas je jedan od snova u životu bio da se na nekoj od plaža Rija divi plesu neke od žena, bila ona “domaća”, “sa lica mesta”, bilo da ju je poveo sa sobom… Plaže su, definitivno, prva asocijacija na Rio i njegovu privlačnost. A kad smo već kod plaža, tu smo i kod plaže nad plažama: Kopakabane. Copacabana, kako se to već ispisuje ovde, plaža je duga kilometrima, i na njoj se nalazi oko 50 ogromnih hotela, kao i pravo mnoštvo malih hotelčića i zgrada za iznajmljivanje soba… Za Karneval ili Novu godinu, teško je naći slobodno mesto, pa je i privatni smeštaj jedna od opcija. Plaža koja je neuobičajeno mirna i čista, s obzirom na ogroman broj kupača, obiluje kafeima u stilu “Tropske vreline” i još poznatijeg Nika Slotera; ali i igralištima za fudbal na pesku, nogo-tenis, ili čak nogo-odbojku! Možete gledati majstorsko umeće omalenih fudbalera koji igraju nogo-odbojku, tj. fudbal na odbojkaških igralištima, po odbojkaškim pravilima, sa propisno dignutim mrežama… Nema smečeva, a lopta ne pada minutima na pesak kada ovi majstori igraju… Poeni su spori, ali se nikome i ne žuri. Ima nekog čudnog spokojstva u ovom Brazilu, i u tropima uopšte. A na bezbrojnim igralištima za “regularan fudbal”, treneri posmatraju mlade nade koje nemaju klubove, i koji se udružuju zajedno sa veteranima i rekreativcima u mnogobrojne amaterske “klubove”, da bi igrali na Kopakabani po ceo dan… Kako “kvantitet rađa kvalitet”, što bi rekao Engels, a čega se veoma jasno sećam, sada mi je savršeno jasno kako je Brazil četvorostruki prvak sveta. Otprilike kao što je Italijanima jasno zašto je Jugoslavija košarkaška velesila, kada gledaju klince koji po vasceli dan igraju basket po školskim dvorištima Srbije, Crne Gore, Hrvatske… Ono što je, međutim, za “Kopu” i njen “produžetak”, plažu Leme, karakteristično i (meni bar) izuzetno upečatljivo i neobično, je da na njoj nikada nema prave gužve, na koju smo kod nas navikli. I kada je špic sezone, i najlepše vreme, uvek ima sasvim dovoljno mesta, a čim se oblaci nadviju nad more, pa makar bilo 35 u hladu i užasno sparno; plaža gotovo potpuno opusti. Tek tad se vidi ko je stranac… Kupamo se samo ja i jedan Nemac… Verovatno tako biva kada ste čitav život pored najlepših plaža sveta… Oguglate.

Ipanema je nešto drugo. Iako ih deli mačkama, alasima i zaljubljenim parovima “naseljen” Rt Arpoador, Ipanema je vetrovita. Za razliku od Kopakabane, koja pruža mogućnost uživanja u mir, bez vetra, to na Ipanemi nije moguće. Ogromni, okeanski talasi su raj za surfere, a za one kojisa daskom ne stoje najbolje, predviđena je zabava zvana “uhvatiti kajmana”, iliti “pegar jacaré”, kako se to već na domaćem jeziku kaže. “Bodysurfing”, kako glasi prevod na engleski, je veština da se sačeka talas i telom oponaša daska za surf. Kada se pravilno “pogodi” talas, on vas posle 20-30 metara nežno spusti na pesak; a kada se “promaši”, posledice su veoma bolne, i mogu biti krvave. Ali, to je “blaža varijanta”, jer se može desiti da vas talas toliko “isprevrće” u vodi da izgubite osećaj za gore i dole, i onda tu uskaču momci i devojke u crvenim kupaćim kostimima sa crvenim bovama: čuvari plaže. Nisu atraktivni/-ne kao u serijama, ali kažu da su najbolji na svetu. I tek tada shvatite da ni “Baywatch” nije tako naivna serija kao što vam se činilo, jer je okean ipak okean; s tim što je Pacifik posebno zloglasan po davljenjima… Ipanema, da sve bude još gore, na tupi jeziku znači “zle vode”, a Atlantik svake godine celu plažu odnese u vodu, ostavivši samo kamenje i beton, pa ga vredno gradski oci ponovo nasipaju iz godine u godinu. Još jedna crtica: ako vas domaćin pita da li želite na deo plaže gde su meleskinje ili belkinje, probajte da ogovorite kao ja: belaca ima svuda po Evropi, a nema pravog Rija bez tamnoputih lepotica (uups; neka žene čitaju: lepotana). Zanimljivo je napomenuti da je tačno na razmeđi Ipaneme i Kopakabane park Garota de Ipanema, koji je dobio ime po istoimenoj bosanova pesmi, “Devojka sa Ipaneme”; a pored njega je i kasarna Tvrđava Kopakapana, koja, doduše više liči na neku palatu ili Petrovaradinsku tvrđavu bez Fruške gore.

Ipanema se sa jedne strane nastavlja na plažu Leblon, koja svoje ime duguje jednom plavokosom Francuzu (francuski: “Le Blond”-“plavušan”); a na samom kraju kompleksa Ipanema-Leblon nalazi se bajkoviti planinski dvojac Dva Brata (Dois Irmãos). Sa druge strane Kopakabane, pak, nalaze se plaže na kojima srećete gotovo postupno “obojeno” stanovništvo autohtonog Rija: Botafogo i Flamengo. Nemojte prepustiti da se okupate i na ovim plažama, koje su dale imena i naseljima na svojim obalama, ali i znamenitim fudbalskim klubovima. Ove dve plaže predstavljaju sâmo srce već spominjano Zaliva Gvanabara, koji je “pogrešno protumačen” kao reka, pre 500 godina… No, preporuččujemo da se deo oko Rio Jahtkluba izbegne za kupanje… Gledanje i fotografije stotina malih brodića i jedara dovoljno je za užitak.

Naravno, psotoji i ono što deli Kopakabanu od Botafoga; a to je skup od dva brdašca koji predstavljaju jedan od vizuelnih simbola Rio de Žaneira. Obe plaže imaju sjajan pogled na Urku (Urca) i Glavu Šećera (Pão de Açúcar), crvenkaste jajasto-kupaste stene, na koje se penjete žičarom. Dvostrukom žičarom, naravno, jer postoji stajalište na Urki, manjem i jajastijem od dva brda. Prosto je nemoguće ustvrditi kada je penjanje na ova brda spektakularnije: danju ili noću! Noću su stene osvetljene moćnim reflektorima, pa se slika približavanja narandžastom zidu od stena zauvek ureže u sećanje. Pogled na ceo grad je podjednako spektakularan koliko i uspon. A za ljubitelje trekinga, evo smele ideje: neki Norvežani i Holanđani su se penjali uz brdo i pešice! Isti prodlog može se uputiti i onima koji nisu pri novcu, ali su pri zdravim nogama, jer karta za žičaru staje oko 10 dolara.

Eh, da. Svi znamo da je Karioka Brazilac. Ali ne ma koji. Silno će se žitelji Sao Paula, Pauliste, naljutiti nazovete li ih Kariokama. “Karioka” je za ostale Brazilce simbol nekoga ko “po čitav dan sedi na plaži, udvara se devojkama i priča viceve, ne radeći za život”. “Sao Paulo radi, Rio se gradi”, grubi je prevod jedne brazilske izreke… koji nas veoma podseća na Balkan… Inače, Karioke imaju običaj da precenjuju odevne predmete koje kupuju, i “debelo lažu”, onako snobovski… Ako pitate nekog Karioku koliko je platio majicu, sat ili cipele, reći će vam bez griže savesti: “200 dolara!”, ma sve i da ih je pokupovao na rasprodaji. Kicoški mentalitet Karioka ne može da prizna da sve nije “top”…

Karioke su, da to još kažemo, isključivo stanovnici grada Rija, a ne svi Brazilci. Čak ni svi stanovnici Države Rio de Žaneiro nisu Karioke; oni potpadaju pod pojam “Fluminenze” (latinsko-portugalski: “rečni”), a tako se zove i jedan eminentni klub iz Rija. Karioke su dobili ime po reci Rio Carioca, koja teče ispod Ulice Laranžeiras (Laranjeiras) u istoimenom naselju, jer su je Portugalci pretvorili u “kanalizacionu cev”! Svakog proleća građani Laranžeirasa kubure sa poplavama i podzemnim vodama zbog ovog “briljatnog rešenja”, ali šta ćete. Ni reka Flit u Londonu nije bolje prošla. Iznad nje hodaju Englezi po ulici Fleet Street…

“Kako izgleda sneg? Reci mi, molim te! Znam da si ga video uživo!” – pitanje je koje svako ko živi u tropskoj klima Rija, a da nikada nije imao tu sreću da vidi zimu sa snegom uživo, mora da vam postavi, kada sazna da ste iz (Centralne) Evrope. Moraćete se potruditi da sačuvate živce i strpljivo odgovarate na ovakva i slična pitanja, a nemalo ćete se začuditi kada u jednom trenutku shvatite da ste ovde zapravo vi neverovatno egzotični, a ne oni… Pa vi živite tamo gde postoje 4 godišnja doba; gde pada sneg, a voda se ledi; gde sve lišće opada u isto vreme… U Riju svako listopadno drvo ima “svoj tajming”, i menja lišća “kad mu se ćefne”. Praktično, to znači da će jedno drvo imati rujno opadajuće lišće, dok drugo ima pupoljke…. i to će vas nemalo zbuniti! Ali, ne sekirajte se: lepo je biti egzotičan; svima ste interesantni!

Noć je vreme kada svaka zverka izmili iz svoje jazbine… Izaberite svoj kliše u Riju! Piće sa “drugarima iz kraja”, u nekom kraju grada koji nije izvikan; ili upravo odlazak na plaže, gde su klubovi i kafei, i gde vetar duva s mora i donosi mirise soli i sete… Bosanova, sa svojim tužnim polutonovima i svojim nostalgičnim tekstovima nema pandana nijednoj muzici u svetu. Nastala iz tužnog i setnog porugalskog fada, počela je da živi svoj sopstveni život u tipično “vranjanskoj” nostalgiji za mladošću i prošlim vremenima, prošlim ljubavima… Kafei na obali rade “punom parom”, piće od 1 $ na Kopakabani je omamljujući zov da se bacite u noć… Ako imate s kim da podelite ovu atmosferu, vi ste srećnik! Ako ne, uvek možete pokušati da nađete, jer se ovde živi za druženje, živi za ljubav. Ne traje život trista godina; kažu Brazilci; nema vremena za gubljenje… Možete i na divlji ples forró, ili na sambu, ili kakav drugi afro-ples… kako vam senzibilitet već propisuje… Na šarenom mozaiku pločnika Rija naći ćete i one koji džoginguju, one koji se vole, one koji samo druguju uz pesmu i piće, ali i prodavačice ljubavi i mnogobrojne travestite… Svi nekako imaju (neobjašnjivo za nas sa Balkana kojima mora da se piše “Tolerancija!” na bilbordima!) svoje mesto pod suncem Rija… ili pod mesecom i zvezdama nad Atlantikom… Pogled na kupaste brežuljke, gutljaj piva, miris okeana, zvuk šuštavog portugalskog jezika i bosanove, osmeh nekoga pored vas… To je magija Rija! Nema više mnogo šta da se kaže.

“Trebao si da vidiš kako je ova plaža izgledala pedesetih godina, u zlatno doba Rija, tek kada sam došao u ovaj grad iz Portugalije” – rekao mi je krepki sedamdesetogodišnji starac, Adolfo de Azevedo Pereira, moj domaćin u Čudesnom gradu, dok smo sedeli na Kopakabani u jednom od bezbrojnih kafea koji su u pravilnom ritmu raspoređeni po njenoj obali. “Tada, kada sam pobegao od Salazara i njegovog krutog klerofašizma u ovaj nerazrušeni tropski raj, na Kopakabani su se kupale mnogobrojne “plavušice” iz bogatih porodica Rija, kao i doseljenici iz svih krajeva razrušene Evrope…” – nastavljao je vitalni gospodin. “Svirao se džez i bosanova, vozila su se američka “king-size” kola… Stalno sam bio na plaži, imao sam mnogo devojaka; često smo išli u klubove ili na izlete. Oženio sam se kada mi je dojadilo, i sada imam petoro divne odrasle dece.” “Da li vam je žao što je sve sada prošlo?” – upitao sam ga, želeći da iščeprkam iz čika Adolfa nekakvu “žal za mlados'”, a dobio sam neočekivani odgovor: “Ne, ja sam svoje proživeo; i iako sam savršeno zdrav, ne plašim se smrti. Sve sam proživeo; ničega nisam ostao željan; ničega mi nije žao. Mogu mirno da umrem.” U momentu me je uhvatila jeza usred letnjeg januarskog sumraka. “Sreo sam čoveka koji je sve proživeo i spokojno gleda u pučinu, ne plašeći se smrti, i slatko se sećajući sopstvene “dolce vite””, pomislio sam.

Setio sam se najednom Heseovog romana “Narcis i Zlatousti”, gde je na samom kraju knjige, na samrti, iživljeni umetnik Zlatousti rekao Narcisu, statičnom učenjaku, rečenicu koja se svima nama jezivo urezala u pamćenje. O tome kako se lako može reći “zbogom” ovom svetu ako si dovoljno proživeo na njemu i imao vezu za majkom, tj. strašću. “A kako ćeš ti umreti, Narcise, jednoga dana?” …Čika Adolfo, koji je sedeo preda mnom, i svojim sinom, Adolfom Žuniorom, bio je Zlatousti. svi smo mi potencijalno bili Narcisi… “Zlatoustove poslednje reči pekle su mu srce kao živi oganj”…

I tako, generic krenusmo mi prošlog meseca direktno u Zagreb sa srpskom zastavom. “Zastavom 128” doduše, ambulance ali to je manje bitno. Tamo smo popili kavicu i ubedili preslatku Jelenu Rozgu da se malo rozgaći za našu reviju i to u tri Ex-yu FHM izdanja – srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Možda smo izabrali pogrešan momenat za ovakve unionističke vratolomije, ali naši cenzori dobro znaju da nam takt nikada nije bio jača strana. A i ko će se svađati kada imamo ovako prelep argument na naslovnoj strani? Da vas čujem? Nema zamerki? Tako sam i mislio… Iz Zagreba smo otišli korak dalje i organizovali anketu o 100 najseksi žena na svetu u kojoj ćete moći da učestvujete ONLINE! Userfriendly, plavi-prst free, glasanje po sistemu “Klikni! Ne zaokružuj!” Građani naše zemlje moći će prvi put da se, shodno Internet konekciji i vlastitom estetskom ubeđenju, opredele po ovom gotovo referendumskom pitanju. U prvom krugu izbora učestvuje 150 lepotica iz globalnog sela koje će biti rangirane po broju glasova nas (ako prihvatimo ovu terminologiju), globalnih seljaka… Ratomiru Lazareviću iz Dobrog Polja glasanje je zabranjeno iz praktičnih razloga. Stvarno ne možemo kroz ovo da prolazimo još jednom…

I, eto, uspeo sam da napišem uvodnik iz kojeg se uopšte ne vidi da se nešto nenormalno dešava u našoj zemlji… Recimo da to smatram uspehom…

E, health bogami, viagra order ima malo prizora na ovoj našoj planeti koji bi se stvarno mogli smatrati čudesnim. Posebno ako dolaziš iz Evrope, case koja se deli na dve celine: onu sređenu, gde tramvaji dolaze u 4:44 h bez kašnjenja, i onu u kojoj mi živimo, a koju tako lepo opisuju domaći filmovi: blato i bes. Kada ja za nešto kažem da je “čudesno”, onda to mora da prevazilazi okvire pojmljivog. E, baš takvi su vodopadi Iguasu. Ako imaš vremena i novca, uzmi svoj plavi pasoš, obezbedi sebi brazilsku vizu (argentinska ti nije potrebna sa našim pasošem, još jednom da kažem, živela bratska Latinska Amerika! Ima jedna Amerika koju stvarno poželiš da je Bog blagoslovi!), i kreni u avanturu.

Kakvo bogatstvo boja! Kosa je već prilično mokra, kao da rosi kišica… Da, rosi, ali ne kišica!

Kada se snima neka serija u Meksiku, onda se radnja veoma često odvija na dva mesta: u Sijudad de Meksiku i u, recimo, Kankunu, veštačkom gradu napravljenom planski da bi bio “drugi Alkapulko”. Jednom urbano, drugi put lepota. Ako se serija, pak, snima u Venecueli, tu je nezaobilazna Isla Margarita, koja će “olakšati življenje” u Karakasu. Ako se neka telenovela snima u Brazilu ili Argentini, onda će jedno od čestih pribežišta glavnih junaka, biti i veličanstveni vodopadi na granici ove dve zemlje: Iguasu. Sa naglaskom na poslednjem “u”, po-indijanski. Kažu da u jednom od najelitnijih hotela i dan-danas čuvaju zapis u Knjizi utisaka, koji je ostavila pre mnogo decenija Eleonora Ruzvelt, i koji glasi jednostavno ovako “Jadna, jadna Nijagara!”

Staza koja vodi ka Đavoljem grlu je sasvim bezbedna… Srpski turisti su sasvim nebezbedno seli na ogradu…

I nije ni čudo: 275 pojedinačnih vodopada tvore najčudesnije vodopade na svetu, vodopade Iguasu, mesto na kome se odmara elita Brazila i Argentine, u kome se mešaju turisti sa “domaćima”, i svet legalne trgovine sa svetom kocke, droge, prostitucije i šverca. Kutak raja na tromeđi Brazila, Argentine i Paragvaja, mesto kakvo sanjate dok ga ne vidite. A onda ga ponovo sanjate, zato što ste ga videli.

Mali nosati rakun kuaći nije baš miran i hoće da pobegne kada vidi da mu ništa od hrane nisam spremio… Slikaj me brzo, Milena!

Kada smo došli u Iguasu, posle 16 napornih sati vožnje od Sao Paula, betonske džungle i raja za biznis, bili smo umorni, ali radoznali: pričali su nam da ovde žive svakojake životinje (nadali smo se da ime gradića „Cascavel“ („Zvečarka“), koji se našao usput, nema nekakvo doslovno značenje i da gospođicu zvečarku nećemo sresti uživo!), u šta ćemo se i uveriti. Iguasu vam je kao da živite unutar kanala „Lonely Planet“: tu su plašljive iguane i drski rakuni, lepotani-papagaji i ko zna šta još… Iguane su strašno slatki i veliki gušteri koji su umiljati kao mačke kada ih pripitomite i uzmete za kućne ljubimce (obožavaju da se maze, ukoliko vam je to uopšte zamislivo, mislim, da mazite guštera po hladnoj koži!). Većina ljudi ih se plaši zbog grotesknog izgleda (liče na male, nekim čudom preživele dinosauruse), ali se ona ljudi plaše još više i šmugnu u žbunje poput plašljivih brzih Gonzalesa kada vas vide. Gušter dobre duše, zamislite! Najzanimljiviji su mali nosati rakuni, poznati u lokalu i kao koaći, koati ili kuaći (coatí, cuati). Vidim da ih moja knjiga životnijskih vrsta navodi kao “nosonje”, što mi je mnogo simpatično.

Vau!

Oni imaju šiljaste i duge noseve, i zaista su umiljati i vrzmaju se oko nogu, i moguće ih je ščepati i maziti, makar za fotografisanje. Međutim, oni su klasični „prosjaci“ za hranu i kada vide da im ne nudite nište osim isprazne fotografije, ubrzo će početi da se migolje i beže. Imaju običaj da visoko skaču od zemlje i ruše deci sladolede i sendviče i jedu ih sa zemlje, dok deca plaču a roditelji ih teše rečima: „Bezobrazni kuaći, kupiće tebi tata drugi sladoled!“. Tukani, najlepši papagaji na svetu, izgledaju kao da su šivene lutke, tim pre što imaju oči kao dugmiće i savršeno perje, i retko se miču. Žive na drveću u okolini, kao golubovi kod nas, pa nas je jedan stalno posmatrao kako se kupamo u bazenu našeg hotela.

Vidikovci (miradores) dopuštaju da se približiš vodopadima na… malkice!!

Nezgodno je što imaju neverovatno ružan glas, pa liče na one lepotice iz telenovela koje glume lepe, glupe i zle devojke. Dođe vam da kažete jadnom tukanu ono obavezno: „Molim te, ne progovaraj, lepši si kada ćutiš!“. Are su tek za nijansu manje neobične, dolaze u živim bojama i krešte takođe u veoma nemuzikalnom maniru „arará“, što im je i dalo ime koje je postalo svetski poznato. Mnogi stanovnici okoline, moramo to, na žalost reći, bave se nedoličnim aktivnostima, kao što je šverc ovih retkih ptica, ili jaja u bogate zemlje. Ovde dolaze mnoge devojke na „rad“ tokom sezone, kada kobajagi rade kao šankerice, a ustvari se bave prostitucijom, da bi se posle jedne sezone ili par godina vratile na studije i srećno udale za neku naivčinu. Iako sam se smejao, gledajući “španske serije” u Srbiji, i onome da neko uvek nađe svoju “davno izgubljenu majku” i tako to, ovde se ispostavilo da su sadržaji serija ovde “sušti život”: osim ove bizarne pojave, deca se često ostavljaju ispred crkava, ili kod siromašnih porodica uz bogati naknadu, da se ne bi saznalo za porodičnu „mrlju“ u vidu maloletne trudnoće neke bogatašice.

Vidikovac najbliži vodopadima… E, sad ličiš na… mokro mače, Žiko!

Zato se ovde i može desiti da se ne zna ko vam je majka, iako se u Evropi uglavnom ne zna ko je otac, a majka je sigurna. Poenta je u sledećem: decoubistvo je užasan greh, i ovde nije baš zamislivo da staviš dete u zamrzivač ili ga baciš u kontejner. Ipak je ovde humanost malko veća nego u Srbiji. Deca su svetinja. A što bogataši daju decu u siromašne porodice? Pa, prosto, bogat si, imaš para, a nećeš dete. Nađeš neku siroticu koja odgaja 5 komada na jedvite jade, daš joj svakog meseca toliko para da može da odgaja svih 6 sasvim solidno i da joj pretekne! Lepo vama, lepo nama, što bi rekao senjor Dijas, Srbin iz Gvineje Bisao (ponosan sam na ovog useljenika! Mnogo mi je simpatičan, a i govori portugalski, kao i Brazilci, pa eto…). Dakle, možete već shvatiti da je ilegalno usvajanje dečurlije odličan posao za sirotinju u Brazilu. A i diljem Južne Amerike.

E, sad, vodopadi, tj. voda. Prva stvar koja je pala na pamet meni i mojoj “pratilici” Mileni kada smo pogledali prvi put ove ogromne vodopade bilo je: “kakvo je iznenađenje bilo na licima konkvistadora” kada su prvi put videli ovako nešto što u Evropi ne može ni da se zamisli. Sklopili smo i priču, zatvorili oči. Zamislili smo gomilu španskih avanturista u oklopima koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, koji čuju buku teške mase vode koja se survava niz litice. Zamislili smo ih kako su došli do litice i pogledali dole: e, to mora da je bio baš, baš čudesan prizor! Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasú, to jest, bukvalno, Velika voda.

Da sam se okliznuo… Pao bih niz vodopade kao u crtanom filmu… Samo bez bureta!

Sad malo u obilazak: što se tiče prirode, obilazak treba podeliti u dva dela: brazilska strana vodopada je gotovo pravolinijska i s nje se pruža sjajan pogleda na razuđenu, argentinsku stranu vodopada, što je raj za slikanje. Nemoguće je običi sve u jednom danu, pa preporučujem da se jedan dan ostavi za Argentinu, a jedan za Brazil. Zlokoban je huk „Đavoljeg grla“, najvećeg vodopada, koji je toliko živopisan i bučan da je nemoguće ostati suve kose i odeće ni na 200 metara od njega. I ne pokušavajte. Argentinska obala je fascinantno razuđena i mnogobrojne stazice vijugaju između malih vodopada, što je potpuno drugačije iskustvo. Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje… Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis “Malvinska ostrva su argentinska!”, sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike (Maradona je to efektno pokazao još 1986. godine!). No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema. Kad smo se vraćali (doduše, i kada smo išli tamo, samo ih nisam spominjao), sa nama su bila i dva Izraelca, i sa njima smo se super družili, budući da oni znaju sve o Srbiji i odlično vladaju maltene i imenima i prezimenima žrtava Racije u Novom Sadu i Jasenovca. Impresivno koliko su informisani o sopstvenim stratištima i krvnicima. Elem, kada je konačno neki kamion stao i smilovao se da nas poveze za Brazil, i kada smo seli među lokalce, pitali su nas odakle smo. Mi kažemo “Jugoslavija!” i svi se nasmeju i počnu: “¡Aa, Yugoslavia!” ” (sa odobravanjem). Pitaju ovog Britanca, on kaže svoje, svi se snužde i iskuliraju bilo kakvu reakciju. Pitaju Izraelce, oni kažu “Izrael!”, a svi počnu da se zabrinuto došaptavaju: “¡Israeeel!”. Opet je naš čovek sve nadmudrio. Bar u ovom kraju sveta. Negde bi bilo sasvim drugojačije.

Argentinska strana vodopada je super za cunjanje među vodopadima – jako je lepo razuđena!

Hoteli, ponajviše oni najluksuzniji, nalaze se na najlepšim vidikovcima sa kojih se pruža pogleda na „Đavolje grlo“ i dugu koju stvara ovaj vodopad, ali i ostalih 274, po sunčanom danu. U hotelima sa 5 zvezdica, u kojima noćenje može biti i po 200 i 500 dolara, obitava elita obe zemlje. Iguasu, jedno od najčarobnijih mesta sveta. Čudo prirode. Ako se ikada zadesite ovde, obavezno budite deo ovoga. Osetićete život onakav kakav zaista i jeste u tropskoj Latinskoj Americi – uzbudljiv, pravi, pun snage. Jedini pravi, ustvari.

Završavamo ovaj broj na sam dan izbora. Obavili smo svoju građansku dužnost. Mi smo se vratili na posao, a horde brkatih domaćica za šporet, pa smo i mi i one u čvrstom uverenju da smo zapravo bitni i da se nešto pitamo. Pred zaključenje broja nismo dočekali rezultate tako da možemo samo da spekulišemo poput naših cenjenih političkih analitičara u trotomnim TV emisijama: “Pa, vidite teško je reći u ovom trenutku, može se desiti ovo a može se desiti i ono… Bili smo svedoci ovog već toliko puta, a i onog već toliko puta tako da moram izneti svoje cenjeno mišljenje da trenutno ne mogu ništa sa sigurnošću da tvrdim…” Dakle, nemaš pojma. Eto, nije ni to tako strašno reći… Nemamo ni mi pojma. Srpsko proleće može nas dočekati uz cvrkut ptica a i, hm, bez njega. Nemaju ni organizatori glasanja pojma, tako da ih je glasanje dočekalo nepripremljene, kao januarski sneg službu čistoće, pa su, barem na mom glasačkom mestu, utvrdili da im manjka olovaka. Tradicionalno, bilo je tu glasača kojima one i nisu neophodne. Potpuno su spremni da ime novog harizmatičnog vođa obeleže i krvlju ako treba. Ispred mene stoji jedna mala, lepa k’o lutka, zapravo prelepa da bi uopšte razmišljala o politici i ćakula veselo sa mladim čuvarem o regularnosti izbora. On je svoju privatnu olovku našiljio i spreman je da joj je pozajmi, ukoliko ona njemu, eto, da broj mobilnog telefona. Mene tu već spopade muka k’o trudnicu, ajte, deco, ne zadržavajte, imam valunge… Rotacija Boga ne moli, jako žurim! Daj mu više taj broj, pa se dogovorite za kakav liberalni seks, ili šta vi mladi već radite s tim vašim malim, modernim, fensi jaovidištamojmože telefonima… Dočekam i svojih pet sekundi, zaokružim, vučem noge do firme i merkam onu kosku o putovanjima bez viza. Tražim negde zgodno mesto da je zakopam, pa da glođem posle i pomislim u tom kako sam u stvari bezosećajano pseto i da sam bio svedok rađanja jedne ljubavi. Eto, sad će i Dan zaljubljenih, sve se slaže… Zamalo da se raznežim, a onda se setim da su Dan zaljubljenih izumele kanditorske firme ne bi li prodale koju bombonjeru. Ma dajte, molim vas, ko još jede bombonjere?!

Tekst je objavljen u februarskom broju magazina FHM

Najviše volim kada u novu godinu zakoračim sa nekog egzotičnog mesta. I prošle i ove godine putovala sam na Tajland i svaki put mi se sve više svidja da najhladnije januarske dane u Srbiji zamenim za najprijatnije u Tajlandskom zalivu.

Putovanje po ovom egzotičnom kraljevstvu svakako treba započeti u Bangkoku, health gde slećete na aerodrom Suvarnabhumi, ampoule čudnu kombinaciju tržnog i turističkog centra čija je izgradnja trajala 11 godina. Nakon obilaska grada otvorenim taksijima, anesthetist poznatijim kao tuk-tuk, možete da se uputite ka ostrvima kojih samo u Sijamskom zalivu ima pedeset.

Ove godine odabrali smo Ko Čang, ostrvo koje je donedavno bilo steciste domaćih bogataša, sakriveno i sačuvano od devastacije masovnog turizma. Ime je dobilo po svom obliku koji podseća na slona (čang-slon, koh-ostrvo). Ukoliko uživate u ronjenju ili u istraživanju okolnih pustih ostrva ili želite da skoknete do Kambodže i posetite novo svetsko čudo, hram Angkor Wat, obožavate jastoge i krabe ali sveže i po ceni od pet-šest evra, onda je ostrvo Čang vaša turistička Meka.

Na Ko Čangu najpoznatije plaže su brojne: White Sand Beach, Klong Prao Beach, Kai Bae Beach i Lonely Beach. Sve je počelo na White Sand plaži gde je i danas najužurbanije i gde je najinteresantniji noćni život, restorani koji nude specijalitete tajske i zapadnjačke kuhinje…
I najpoznatiji bar na Ko Čangu je na pesku White Sand plaže..

Sabay Bar- tiki bar u kome svako veče možete da uživate uz rock svirke, performanse raznih umetnika i fenomenalne koktele.
Klong Prao plaža je mirnija i na njoj su locirani najpoznatiji hoteli Ko Čanga. Mi smo se smestili u hotel Koh Chang Resort & Spa i ceo dan provodili na prelepoj peščanoj plaži, napuštajući ležaljku samo da bismo se osvežili i pojeli Tom Yam Kun ili rižu sa morskim plodovima.

Turističke agencije na ostrvu načičkane su jedna do druge i nude izlete po okolnim ostrvima, ronjenje, snorkeling, čak i izlete do susedne Kambodže. Uputili smo se brodom put ostrva Ko Wai i već u pristaništu shvatili smo da smo stigli na najmanje ali najlepše ostrvo Nacionalnog parka Ko Čang. Samo dva rizorta sa veoma jednostavnim bungalovima čiji gosti samim ulaskom u more mogu da stave maske za gnjuranje i da uživaju u koralnim grebenima bogatim najšarenijim morskim stanovnicima.

Sledeće ostrvo koje nam takođe oduzima dah je Ko Mak, ostrvo kao stvoreno za meditaciju, relaksaciju i fotkanje. Medju najlepšim rizortima na Maku su Goodtime resort i Koh Mak Resort.

Nadam se da ću se sledeće godine ponovo sunčati u Ko Maku, ići na romantične večere u Thorov restoran na plaži, juriti tuk-tukom sa jednog kraja Bangkoka na drugi, kupovati haljine i ručno rađene đinđuve za 5 evra…

Svestan rizika da ću biti optužen za endemsku prečansku “preosetljivost” izazvanu činjenicom da živim u gradu koji je vekovima bio pod upravom Beča i Pešte – izjavljujem: Zlatibor, prostate taj “biser turističke ponude Srbije” – pravo je mesto na koje treba da odvedete gosta iz inostranstva željnog da oseti nepatvoreni šmek Srbije devedesetih. Etno park u kome su sačuvani svi relikti nedavne prošlosti: urbanistički haos, smeće na svim stranama, blatnjave i razlokane ulice pored višemilionskih kičastih vila, ćelavci sa zlatnim kajlama u džipovima iz kojih trešti turbo-folk, gomile ostataka hrane ispred i iza svih fast-food restorana/kioska…

SVE JE NA SOPSTVENU ODGOVORNOST: “Trabmbulina” okićena badnjakom, ali zato ne radi

Treba još? Ima još: nerazumno visoke cene hrane i pića, potpuno odsustvo inostranih turista (ako se izuzmu naši gastarbajteri), umesto da udišete svež vazduh – u nos vam ulaze izduvni gasovi iz auspuha stotine automobila koji imaju pravo da voze bukvalno svuda, najčešće tik uz pešačke staze… Da nas sa kioska ne gledaju naslovne strane novina sa Tadićevim likom na osnovu kojih se da zaključiti da se radnja događa u vreme predizborne kampanje u januaru 2008. godine – ništa me ne bi uverilo da nismo u devedesetim (Toma Nikolić, Mrkonjić, Čeda…).

Vikend za nama sam dakle sa porodicom proveo na Zlatiboru. Kada sam proteklih godina dolazio na Zlatibor – ili je sve bilo prekriveno snegom ili je u maju bilo sve zeleno. Ovog puta sam “pogodio” vikend kada je sneg počeo da se ubrzano topi i otkriva gomile smeća koje su bezbrižno spavale ispod debelih belih nalsaga proteklih nekoliko nedelja. Niz poluasfaltirane zlatiborske ulice potekle su reke prljave vode. Sve ono što izaziva pozitivne asocijacije na Zlatibor: svež vazduh, prirodne lepote, duvan čvarci, rakija klekovača, slatko od šumskih jagoda, pizze iz peći na drva…potisnuto je u stranu ružnom slikom urbanističkog haosa, smeća i opšteg nereda…

Jedina “svetla tačka” koju sam za ta tri dana boravka na Zlatiboru video bio je renovirani hotel “Mona” kao i besprekorno čisto i uređeno apartmansko naselje “Kraljevi konaci”. Jednom rečju, izgledaju kao da se ne nalaze na Zlatiboru.

CAFE NOSTALGIA: Momo u “Moni”

U hotelu “Mona” prošle subote otvorena je izložba slika Mome Kapora. Ovaj vitalni 70-godišnjak (pre par dana je proslavio 70. rođendan) čiji sam tekst o nostalgiji za prvim fast-food kioscima sa kobasicama u posleratnom Beogradu čitao u NIN-u dok smo se penjali ka Zlatiboru, pored toga što piše sjajne knjige i novinske tekstove – bavi se i slikarstvom. I to ne amaterski. Kao što u tekstu o izložbi kaže Nikola Kusovac: “Samo dobro obavešteni znali su da je Momo Kapor pre četiri ipo decenije diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, akademika, člana SANU i Hercegovca…”

Izložba je prodajna, cene su jake, “gastarbajterske” – od 4.000 do 5.000 eura po platnu. Neko će primetiti da se po istim cenama u beogradskim galerijama mogu kupiti dela istih formata recimo jednog Cileta Marinkovića ili Vladimira Dunjića, pa i Milana Konjovića. Ipak, Kapor je sada “u modi” a to svakako ima svoju cenu.

U noći između 13. i 14. januara proslavljena je pravoslavna Nova godina. Bez puno pompe, bez koncerta Željka, Cece ili Seke na trgu, sa tek par petardi i ponekom raketom vatrometa na oblačnom nebu.

Kada je svanulo Kusturica i Koštunica su u Drvengradu otvorili festival “Kustendorf” (što u prevodu sa nemačkog znači “Kustino selo” a ne “Kustino brdo” kako su javile “TV novosti”). Festival je otvoren tako što je Nele Karajlić obučen u popa držao opelo filmu “Umri muški 4” i sahranio ga na “Groblju loših filmova”.

U Drvengradu je, inače, na poklonjenoj opštinskoj zemlji preko noći otvoren i hotel sa 4* sa spa centrom i bazenom. Pa neka antiglobalisti iz celog sveta plate i uživaju.

Kažu da o božiću valja raditi sve što vam je zadavalo muke tokom godine, možda otpočeti neki posao, ili makar pospremiti kuću. Kako ne verujem u babske priče a ni u mambo-džambo mađije, ono što se dešavalo drugog dana božića pripisaću samo čudnom spletu okolnosti. Naime, tog dana napao me je poriv da organuzujem svoju kolekciju časopisa. A to je, verujete mi, posao i po!!!
Iako se svake godine oprostim od dela svojih novina, svaki put iznova shvatim da sam prevazišla samu sebe. Tužno potvrdia da sam potpuni addict kada je štampa u pitanju!
Tako sam, malo po malo, izbacivala novine iz svoja dva kvadratna metra životnog prostora zadihana, znojava… Spremala sam i spremala, puneći kese i kese, razdvajala sam ono što po nekim mojim (potpuno nelogičnim pravilima) zaslužuje da ostane i ono čemu je prošao rok trajanja. Posle nekoliko sata rada našla sam se na podu okružena glossy magazinima, ženskim, modnim, muškim, tabloidima, lifestlyle nedeljnicima… Prašnjava i umorna tupo sam zurila u tu gomilu, kada mi je nešto odvuklo pažnju. Ispod kreveta virila je ivica jarko ružičaste fascikle, a njen sadržaj me je oduševio!
U njoj su se krili moji dečiji snovi… Tu su bili uredno složeni moji crteži iz perioda kada sam maštala da ću se baviti modom, da ću stvarati ono što se sutra nositi – da će moje ideje šetati ulicama..
Ah, taj dečiji zanos…
Raznežena sam brže bolje skice skenirala i pothraniila ih u memoriju…

P.S. ovo su samo amterski radovi jedne tinejdžerke tako da vas molim da se tako i odnosite prema njima :)

Nemam ja ništa protiv homoseksualaca – Bog mi je svedok da obožavam homoseksualke. Ali? Pa, nema nikakvog “ali”… Samo sam veoma zainteresovan kako će se Srbija nositi sa ovom pojavom koja, na žalost većine biračkog tela, nije rezervisana samo za zapadni svet… A mi bismo na taj voz. Kompromis se mora naći. Možda u sledećem scenariju…

Na zelenim obroncima Tare malog Miloja muče bubuljice i neka čudna želja… Naslonjen na drvenu tarabu gleda on svog komšiju Radovana čija se gipka silueta okupana jutarnjim suncem isprepletala sa krošnjom šljive dok bira najsočnije plodove. Miloje nalakćen, uživa u prizoru, ne zna ni sam zašto, i čkilji poput znalca koji odmerava apstraktno umetničko delo. U to, putem naiđe pekareva mala. Sazrela je i ona, došlo je vreme i tom se voćkom osladiti, pogledava Miloja ispod kestenjastog pramena i kao da mu govori “Solo sam na gajbi… Tata je na rakijadi… Neće skoro…”

Al’ Miloje, fino vaspitan, samo se učtivo javi i divi se Radovanu koji jednim hitrim skokom aterira sa drveta noseći u podvijenoj košulji darove prirode… Pekareva mala nastavi dolmom vukući opanke po prašini, brine se kako nije dovoljno lepa i brizne u plač čim zamakne za kućom. Radovan obriše šljivu o skut košulje i pruži je Miloju da proba: “Zagrizi, ovakvo nešto slatko još nisi imao u ustima…” Miloje, stidljivo zari svoje bele zube u plod koji mu pruži Radovanova ruka. I svidi mu se… Prođe otad četiri berbe. Miloje i Radovan slade se šljivama, nikada srećniji nisu bili, ali muči ih šta će reći glava porodice. Miloje, bolestan od strepnje, napravi božićni ručak i pozva Radovana da ga upozna sa ocem… “Oče, ovo je Radovan i ja ga volim…” Čuo je starina za ovo, priča se po selu, ali ne da svoga sina…

“Dobro, Radovane, ko ti je otac?”, procedi teško…

“Otac mi je bio sitni paor, ranio je sedam gladnih usti…”

“A je l’ si kršten?”

“Jesam, i to jako!”

“A, šta ti misliš o Kosovu?”

“Kosovo je vekovna srpska zemlja i nećemo ga nikad dati!”, tresnu besno pesnicama o sto, a Miloje se prepade od zveketa tanjira…

“To, junače! Padni mi na grudi…”, zagrmi otac. “Dva sina imam!”, muške suze slivaju se niz obraze, grli ih i ljubi obojicu u mirišljavu kosu.

Zatim, krupni kadar – Radovan pripija obraz uz grubi kožuh Milojevog oca, oči su mu crvene od plača i nečujno prozbori: “Tata…”

E, da, ako neko odluči da snimi kakvu agitku po ovom scenariju predlažem za uloge Ljubomira i

Miloja braću Trifunović, za pekarovu malu, naravno, Katarinu Radivojević, a što se tiče mog honorara, odričem ga se u potpunosti – služimo narodu!

Tekst je objavljen u januarskom broju magazina FHM

Posto sam ocito otvorila novu blog sezonu 08, price zelim svim blogerima puno srece u Novoj godini!
Tema koja mi se mota po glavi bas i nije vesela. Medjutim, drug verujem da je vecini ljudi, price osobito iz medija, i u najveselijim trenucima doceka Nove 2008., prosla kroz glavu pomisao o tri mlada zivota koja su pre par dana ugasena – tragacno preminulim bivsim ukucanania kuce VB.
Dakle, ako je odgovor na gore pomenuto pitanje iz naslova – DA, pitam se da li ima sanse da ova nesreca koja se desila u nasoj zemlji (nisam upoznata da se dogodila jos negde) moze da odigla VELIKU ulogu u svetskom vodecem savremenom vidu TV zabave – reality show-u? Da li je show-u koji u sebi nosi poruku ucesnicima BUDITE STO LUDJI I OTKACENIJI- PRUZITE NAM NEOCEKIVANO, sadrzi u sebi svoju kulminaciju u vidu paradoksa – AKO BUDETE BILI JAAAKO OTKACENI MOZETE POBEDITI ALI I IZGUBITI ZIVOT?
Zar nije logicno da ponasanje u kom se ludosti stimulise, na mlade ljude i decu, ucesnike i posmatrace VB, moze uticati u krajnjoj liniji – totalno destruktivno – kao sto smo videli. Da, klizav put, alkohol, ludovanje, nocna voznja, ali – jedna je stvar ukoliko mlad covek nesrecnim sticajem okolnosti tom sam izabere, a potpuno druga ako ga mediji na to podsticu. I ako iza toga stoji velika masinerija koja je sve samo ne pozitivna, edukativna i podsticajna za mladog coveka.
Da li ce nesreca koja se desila u nasoj zemlji nesto promeniti nesto?
U konceptu VB, r.sh. uopste, sistemima vrednosti, na globalnom nivo? Ili ce sve ostati na licnim nivoima – ko shvati -shvatio je, ko ne shvati…