Fight Club je kerov kulen za njega…

“Koliko možeš znati o sebi ako se nikad nisi potukao”, cough bila je ključna rečenica iz romana i filma “Fight Club” i svi su odlepili na to. Gomile mekušaca i onih što su se uvek držali podalje od svakog konflikta počeli su da se lože na tuče i nasilje. Odjednom je UFC drugi najpopularniji sport na svetu. Sve je to sranje, diagnosis prijatelju moj. Prava muškost je na gradilištu. Kad staneš pred građevinu, pogledaš je u oči (pesnička sloboda), srušiš je, pokupiš razbacane cigle i napraviš novu od toga. Ne plaćaš majstore nego sam, sa svojim jednako (ne)iskusnim prijateljima, ovladavaš drevnom veštinom građevinarstva. Sa strane delujete kao reklama za pivo. Loše režirana i bez budžeta, ali ipak…

Šta sve čovek sa svojih deset prstiju može! Čak i onaj što za život zarađuje umačući te prste u tastaturu! I još nešto: dobacivanje za curama zaista lepše dođe dok se meša beton u mešalici a lopata ume da sluša i razume sve probleme. U pauzama fizikalisanja, grupa intelektualaca došla je i do rešenja problema svetske ekonomije. Mobom! Sve smo smislili. Rasturili smo sam temelj kapitalizma. Šteta što smo sutradan svi morali biti kod gazda na svojim radnim mestima, pa nismo stigli da do kraja razradimo ideju i sklopimo manifest…

Sazidaj nešto! Makar i bespravno.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 110 oktobar 2012.
 

Svi imamo loše dane. Kako ih vi prevazilazite i kako, arthritis tada, sebe motivišete?”, pitali smo naše paraolimpijske šampionke.

Borislava: Motiviše me sama pomisao da će jednog dana moje dete moći s ponosom da kaže: “To je moja mama”.

Tanja: Kad naiđe loš period, kažem sebi: “Ne ide danas, ne ide sutra, ali jednom će morati da krene”.

Šta vas motiviše da se ujutro budite, ustajete, obavljate svakodnevne rutinske radnje, savladavate teškoće na poslu, probleme s finansijama, nesporazume s bližnjima, razočarenja u ljubavi, bolove, nedostake, nemoć, potištenost…

Imate snove? Da, jedino su snovi ti koji nam mogu dati neophodnu snagu da sve to prevladamo. Ne možemo da računamo na to da će jednom baš svaki naš dan biti divan, da će poteškoće iščeznuti, da samo treba da uradimo ovo ili ono, da malo sačekamo, puno se potrudimo, pa će život postati bajka i onakav kakav smo zaslužili da bude i kakav već dugo iščekujemo. Jer neće. Život je dizajniran kao koncept s mnogo prepreka, prepona, zagonetki i stvarno teških zadataka pred kojima ponekad ostajemo obeshrabreni, preumorni i nezadovoljni sobom i svojom sudbinom. I ono što nam tada treba, kao i svakog jutra kada ustajemo iz postalje, jeste da se setimo svojih snova ili da verujemo da ćemo ih jednom pronaći. I da će nam oni sve olakšati. Ponekad ih samo zaboravimo. Zaboravimo šta smo zaista želeli i izgubimo se kao u pustim predelima bez kompasa. Ponekad prestanemo da verujemo da su naši snovi ono pravo. Ili pomislimo da su nedostižni. Ali, oni su tu negde i čekaju na nas. Snovi – smisao i svrha našeg postojanja koje moramo sami da osmislimo. Snaga i vera naših paraolimpijaca podseća nas da ih možemo uvek videti kako kao oreoli lebde iznad nas i osetiti njihovu snagu koja će nam pomagati da idemo dalje.

Interrvju s Borislavom i Tanjom pročitajte na www.lepotaizdravlje.rs/lifestyle/ljudi-dogadaji/intervju-nase-paraolimpijke

Svejedno je da li jedemo kod kuće, kuvano ili s nogu, u zdravom restoranu ili čak u restoranu brze hrane. Ispravljam se, nije potpuno svejedno, nešto je zdravije a nešto manje zdravo, ali gledajući na čist efekat mršavljenja – dijetu možete držati i jedući u Starbucksu, Mc Donaldsu ili obližnjoj ćevabdžinici. Uz dodatne vitamine, minerale i slične saplemente.

Takav je, navodno, i slučaj Christine Hall koja je na „Starbucks dijeti“ smršala 35 kilograma za dve godine. Lanac Starbucks se od caffe barova poslednjih godina sve više razvijao u pravcu milshake shopova u kojima neke od specijalnih poslastica kao što je ledena pepermint moka od bele čokolade imaju i preko 700 kalorija. Bez mafina.

Ipak, ona je uspela. Ili je to samo Starbucks marketing u vidu jednog od onih „words of mouth“ pravaca koji zamenjuju, dobre stare marketinške kampanje.

Zar nije ipak bilo poštenije kada se znalo šta je reklama, umesto da se sada pitamo da li je stvarno reč o „Starbucks dijeti“ ili o oglasu dobro upakovanom u dirljivu ispovest vesele bakice koja je lepo i ukusno smršala.

Pogledajte trejler, obećava! A kada ga pogledate verovatno nećete uspeti da se oduprete utisku hrabrosti Helen Miren da glumi staru ženu, možda čak stariju od njenih realnih godina. I to ne samo staru već nenegovanu, nedoteranu, neatraktivnu. Nismo je videli u tom izdanju i malo je glumica koje pristaju na takvu varijantu.

Očito, Helen nema problem sa godinama, starenjem i promenama koje trpi fizička lepota. Zaista dirljivo.

Dvorac Belvedere u Beču, here subota je popodne i ostalo je još samo pola sata da pogledamo izložbu posvećenu 150. godišnjici rođenja Gustava Klimta (1864-1918). Najznačajnija dela ovog austrijskog slikara i inače se nalaze u Belvedereu kao deo stalne postavke, order poput čuvenog platna „Poljubac“ („Najčuveniji poljubac na svetu“, ampoule kako piše na reklami na bečkom aerodromu), deo je u Leopold muzeju, takođe u Beču, a verovatno najpoznatija njegova slika „Adela Bloh Bauer“, prodata pre 6 godina za rekordnih 135 miliona dolara Ronaldu Lauderu nasledniku velike kozmetičke korporacije i trenutno se nalazi u „Neue Galerie“ u Njujorku.

Klimt je jedan od trojice čuvenih austrijskih slikara koji su umrli 1918. zajedno sa Austrougarskom. Druga dvojica su Egon Šile i Koloman Mozer. Godina u kojoj se završio Veiki rat a „španska groznica“ pokosila milione žitelja Evrope, odnela je sa sobom i trojicu velikih umetnika. Danas, bezmalo 100 godina posle njihove smrti, milioni turista svake godine dolaze u Beč da odaju počast velikanima secesije, stila koji je obeležio prelaz vekova.

Dok letimo dan kasnije avionom za Palmu, razmišljam o tome kako je gotovo sve u Evropi ali i širom sveta – što iz oblasti arhitekture ili umetnosti pobuđuje pažnju turista i putnika – nastalo pre 50 i više godina . Gradovi koje smo obišli na krstarenju u narednih sedam dana učvrstili su me u tom uverenju: u Barselonu turisti dolaze zbog remek-dela na otvorenom prostoru ili u muzejima i galerijama – Gaudija(1852-1926), Pikasa (1881-1973) , Dalija (1904-1989 ), Miroa (1893-1983)… Ima Barselona i bisera savremene arhitekture (ako ih neko ima onda je to ovaj grad), galerija savremene umetnosti i ostalih „proizvoda“ sa kraja 20. i početka 21. veka – ali tu nikad gotovo nikog nisam zatekao. Slično i u Malagi (rodni grad Pabla Pikasa), na Gibraltaru, u Ibizi, Marselju…

Ako izuzmemo „vanvremenske kategorije“ kao što su hrana, šoping, prirodne lepote, plaže, akvarijumi i zabavni parkovi – sve što „stvara redove i gužvu“ stvoreno je pre pronalaska  interneta. Proteklih 30 godina tehnologija je napredovala džinovskim koracima – a jesu li arhitektura i umetnost odgovorili adekvatno na ono šta zanima ogromnu većinu ljud?

Hoće li 2112. turisti hrliti u Beč povodom 250 godišnjice rođenja Klimta, ili će se u međuvremenu roditi (ili se već rodio?) neki umetnik i arhitekta koji će ga baciti u zasenak? Da li su umetnost i arhitektura koji pobuđuju pažnju ogromne većine turista – zapravo kič i sredstva za „zasenjivanje prostote“ dok se „prava umetnost“ krije u, većini nerazumljivim instalacijama i mračnim sobama sa video-radovima, po muzejima i galerijama u kojima izlažu umetnici rođeni nakon Vijetnamskog rata?

London? Jedina arhitektonska ili umetnička atrakcija koja privlači turiste a mlađa je od 70 godina je „London Eye“, ispred kojeg je red – ne zato što ga ljudi vide kao umetničko delo, nego kao malo veći vašarski „točak“ sa čijeg vrha je nalepša panorama grada. Sve ostalo – muzeji, zgrade, mostovi – sve je nastalo pre 2. Sv. rata. I ovde ima savremeno dizajniranih zgrada i muzeja i galerija savremene umetosti, kao i u Barseloni – ali ni tu oko njih nema gotovo nikog.

Slična priča se može ispričati za gotovo sve velike prestonice Evrope i sveta: Pariz, Berlin, Rim, Lisabon, Madrid, Dablin, Havana, Moskvu, Peking, Rio, Budimpešta, Milano, Kairo, Bombaj… Gde god sam putovao, svuda je bilo isto.

Čak i Njujork – kao sinonim za „novi svet“ najviše ljudi privlači upravo „proizvodima“ starijim od 70 godina – Empajer Stejt Bilding (1931.), Krajsler Bilding (1928.), Kip slobode (1886.), Bruklinski most (1883.), MoMA (1929.), Metropoliten muzej (1872.)… I Njujork je naravno pun bisera savremene umetnosti i arhitekture – koji, eto, skoro nikog ne zanimaju…

Hoće li tako biti i 2112. ili će za 100 godina turistima biti zanimljivija dela sa početka 21. veka?

Reći ćete – a Dubai? Zašto turisti odlaze u taj grad u kojem ništa nije starije od 30 godina? Osim hotela „Burdž el Araba“ koji je zaista prepoznatljiv širom planete, malo šta od arhitektonskih ili (ne daj Bože) umetničkih „uradaka“ privlači pažnju turista koji tamo odlaze. Neko će reći da je to tipična „nouveau riche“ destinacija na koju idu oni koje zanimaju samo šoping, zabava i plaže.

Jedini grad na planeti u kojem sam bio a za koji mogu da tvrdim da je glavni motiv za dolazak turista arhitektnosko delo s kraja 20. veka je – Bilbao. Naime, kada je u njemu otvoren Gugejhajm muzej 1997. godine – u najveći grad Baskije su počele da dolaze reke turista iz celog sveta. Muzej je remek-delo savremene arhitekture i u njemu se izlažu gotovo isključivo dela savremene umetnosti. Grad je lep, hrana i vino jeftini, ima u njemu i lepih grada iz 18. i 19. veka, plaža na Atlantiku nije daleko, šoping je solidan, ali da – glavni motiv za dolazak 90% turista u Bilbao je – Gugenhajm! Dakle, Bilbao! Ima li još neki? Možda ovde uguramo još i Sidnej čija je čuvena opera počela da se gradi 1959. a završena 1973. – ali, složićete se, i to je vreme „pre interneta“.

U čemu je dakle problem? Nedostatak istorijske distance umanjuje interesovanje? Ne bih rekao!

20. vek bio je vek umetnosti a 21. tehnologije i čistog konzumerizma?

Da li sve gore pobrojano još interesuje samo nas „rođene pre kraja Vijetnamskog rata“ dok pripadnike mlađe generacije (barem ogromnu većinu njih) apsolutno boli uvo za Klimta, Gaudija, Šilea, Miroa, Gugenhajma, Bruklinski most, Kineski zid, Vasilija Blaženog i Hrista Iskupitelja koji raširenih ruku „lebdi“ nad Rijom?

Da li njih već sada zanimaju samo: moda, gedžeti i zabava?

Ono što imam prilike da vidim na brojnim putovanjima ali i u svom okruženju – govori mi da ova teorija nije daleko od istine.

Napredna društva bore se protiv toga na razne načine – muzeji u Parizu, Londonu i Njujorku puni su školske pa i predškolske dece koja sede na podu i uz pomoć kustosa „analiziraju“ neku sliku. Da li je to dovoljno? Hoće li ih u tinejdžerskom dobu to interesovanje potpuno napustiti a njihove glave zaposesti „sveto trojstvo“: šoping, gedžeti i zabava.

OK – ponekog zanima i sport (prilično slaba poseta turista na Olimijski igrama u Londonu ukazuje da ni ta vrsta turizma nije u usponu!). Naravno, ostaju tu i „verski turizam“, „kongresni turizam“, „seks turizam“, „kockarski turizam“ – ali sve ove „grane“ bazirene su na „vanvremenskim kategorijama“ (Bog, seks, kocka…a u slučaju kongresnog turizma – češće seks, šoping i zabava – nego nešto drugo).

Pažnje vredan bio je napor Galerije Matice Srpske u Novom Sadu da tokom festivala „Exit“ po centru grada rasporedi flajere u kojima poziva „egzitaše“ da se u pauzama zabave „ohlade uz umetnost“. Bilo bi zanimljivo čuti od upravnice kakvog je to efekta imalo na ovu, vrlo specifičnu grupu turista.

Da se vratimo na arhitekturu i umetnost sa početka priče. Biće zanimljivo videti kako će se stvari na ovom polju odvijati već u narednih desetak godina (čini se da se „istorija ubrzava“) a šta će turiste zanimati 2112. godine iz današnje perspektive – gotovo je nemoguće predvideti.

U slavu osnivanja omladine PUPS-a…

Vest da je osnovana Omladinska organizacija Partije ujedinjenih penzionera Srbije lepo nas je razveselila. Zaista, pill videli smo fotografiju na kojoj mladi ljudi ponosno drže zastavu na kojoj je amblem partije. Kad pogledaš, check uzeti životno doba za ideologiju  fenomenalan je potez, s političkog aspekta. Možda ćeš biti liberal, komunista, nacionalista… Možda nećeš biti ništa od toga, ali ćeš mator skoro sasvim izvesno biti. Ako ne stigneš da budeš mator, jebiga… Ionako nam tvoj glas ne treba. Možda zatreba, ako nešto ne pođe kako treba pa mrtvi opet moraju na birališta, ali to je valjda prošlo zauvek.

Ono što je mene zaprepastilo na fotografiji mladih penzionera jeste to kako oni uopšte ne deluju penzionerski! OK, imaju oko 20 leta pa je to i normalno ali… Ja sam u njihovim godinama već imao sto puta bolje kvalifikacije da zauzmem poziciju tamo! Još od pretpubertetskih dana obožavam da negodujem i žalim se. Sve me nervira a s godinama spisak se proširuje i sad već obuhvata celu matičnu knjigu rođenih i 84% svega što postoji na svetu. Rođen sam mator! To bi trebalo da im bude moto, da se ja pitam.

Obožavam da se žalim, mato to radim nekako iskreno, nekomercijalno, vaninstitucionalno. Pobednik sam evropskog takmičenja u mrmljanju sebi u bradu a na globalnom nivou još me samo deka Simpson pretiče. Mrzim one što se formalno žale. One što zaista upućuju žalbe. Istina je da to dodaje poene u domenu penzionerluka, ali nije sve u tome. Ima nešto u iskrenom uživanju u nerviranju. To se može jedino onda kad se problem ne rešava nego se dubinski uživa u samom činu kritikovanja i mržnje. Svet je prepun falinki i mi, rođeni penzioneri, tu smo da to sve otkrijemo i kažemo svima koji (ne) žele da slušaju. Najteže mi je kad vidim nešto na šta bih se požalio a nemam kome jer niko nije nadležan (ovo je samo lepši način da kažem “niko neće da me sluša”!).

Starost je protraćena na stare! Jasno je da oni nemaju dovoljno snage da se žale na sve što je za žalbu. Što ranije omatoriš, duže ćeš biti mator. Treba na vreme početi. Neću da me mladost-ludost pita gde mi je starost-iritantnost.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 108 avgust/septembar 2012.

U slavu osnivanja omladine PUPS-a…

Vest da je osnovana Omladinska organizacija Partije ujedinjenih penzionera Srbije lepo nas je razveselila. Zaista, bronchi videli smo fotografiju na kojoj mladi ljudi ponosno drže zastavu na kojoj je amblem partije. Kad pogledaš, viagra uzeti životno doba za ideologiju fenomenalan je potez, s političkog aspekta. Možda ćeš biti liberal, komunista, nacionalista… Možda nećeš biti ništa od toga, ali ćeš mator skoro sasvim izvesno biti. Ako ne stigneš da budeš mator, jebiga… Ionako nam tvoj glas ne treba. Možda zatreba, ako nešto ne pođe kako treba pa mrtvi opet moraju na birališta, ali to je valjda prošlo zauvek.

Ono što je mene zaprepastilo na fotografiji mladih penzionera jeste to kako oni uopšte ne deluju penzionerski! OK, imaju oko 20 leta pa je to i normalno ali… Ja sam u njihovim godinama već imao sto puta bolje kvalifikacije da zauzmem poziciju tamo! Još od pretpubertetskih dana obožavam da negodujem i žalim se. Sve me nervira a s godinama spisak se proširuje i sad već obuhvata celu matičnu knjigu rođenih i 84% svega što postoji na svetu. Rođen sam mator! To bi trebalo da im bude moto, da se ja pitam.

Obožavam da se žalim, mato to radim nekako iskreno, nekomercijalno, vaninstitucionalno. Pobednik sam evropskog takmičenja u mrmljanju sebi u bradu a na globalnom nivou još me samo deka Simpson pretiče. Mrzim one što se formalno žale. One što zaista upućuju žalbe. Istina je da to dodaje poene u domenu penzionerluka, ali nije sve u tome. Ima nešto u iskrenom uživanju u nerviranju. To se može jedino onda kad se problem ne rešava nego se dubinski uživa u samom činu kritikovanja i mržnje. Svet je prepun falinki i mi, rođeni penzioneri, tu smo da to sve otkrijemo i kažemo svima koji (ne) žele da slušaju. Najteže mi je kad vidim nešto na šta bih se požalio a nemam kome jer niko nije nadležan (ovo je samo lepši način da kažem “niko neće da me sluša”!).

Starost je protraćena na stare! Jasno je da oni nemaju dovoljno snage da se žale na sve što je za žalbu. Što ranije omatoriš, duže ćeš biti mator. Treba na vreme početi. Neću da me mladost-ludost pita gde mi je starost-iritantnost.

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 108 avgust 2012.

Mislila sam da bi povodom novog broja L&Z koji je od danas sutra na kioscima bilo suvišno reći da je ovo olimpijski broj. Ipak, ambulance kažem vam, ed iako vas već s naslovne strane zavodi naša olimpijka, sale atletičarka Ivana Španović, iako su tu samo tri boje njene svilene haljine – tri boje naše zemlje, iako vas u startu pozivamo na pobednički duh. Ovaj broj nije olimpijski samo po tome, po temama kojima se bavi, po periodu kad izlazi – upravo nekoliko dana uoči Olimpijade.

Olimpijski je i po našim posebnim naporima koje smo uložili u njega. Neću ići dalje od naslovne strane. L&Z se nalazi u svojoj 12. godini, ali nikada dosad nismo za našu naslovnu kreirali sopstvenu L&Z haljinu. Mnogo smo ponosni zbog toga! Ovo malo remek-delo koje zrači pobeničkim duhom, snagom i lepotom stvorila je kreatorka Valentina Obradović i Afrodite Mode Collection tim. Ceo proces, na strani 18,  veoma detaljno vam objašnjava upravo Valentina.

Ja vam mogu reći da je haljina pobednice i Amazonke bila od prvog trenutka namenjena Ivani Španović. Iskreno, u nekim trenucima smo se pitali “a šta ako Ivana ne bude imala dobre rezultate, ili se čak i ne kvalifikuje za Olimpijadu”. Da li ćemo i mi u tom slučaju omanuti, da li će se ispostaviti da je naš trud bio uzaludan, kakvu poruku ćemo preneti našim čitateljkama… Međutim, dok smo mi po glavi prevrtali ove misli, Ivana je vredno trenirala, jedva uspevala da odgovori na naše mejlove, njene mere smo umesto u krojačkoj radnji AMC dobili u sms poruci, fiting smo preskočili i jedva uspeli da zakažemo termin za fotografisanje. Naravno, bilo je to između dva treninga. “Ona je Prava, puna je pozitivne energije, tako je snažna i moćna. I mi je volimo”, zapečatila je naslovnu naša izvršna urednica Jasmina. Dovoljno za nas, a nadam se i za vas. Uživajte u ovom olimpijskom broju, navijajte za naše sportiste, a pobednička pravila primenite na svoj život.

Jer svi učestvujemo!

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 138 avgust 2012.

Brazilska ispostava  fashion kompanije C&A (preko agencije  DM9/DDB) pokrenula je vaom zanimljivu kampanju povezavši direktno Facebook stranicu i maloprodaju. Zapravo “ulinkovali” su broj lajkova na Fan stranici i ofingere u prodavnici tako da svaki u realnom vremenu na displeju prikazuje koliko je na Facebooku “Like”-ova zaslužio svaki od komada odeće koji se nalaze na ofingeru.

Na osnovu ove vizuelne informacije, buy prostate kupci u prodavnici mogu da procene koliko je koji komad odeće popularan i da li je to još nekome sviđa.

Srele smo se opet nakon godinu dana. Glavne urednice magazina Lepota i zdravlje iz svih šest republika nekadašnje zajedničke države. Ovo je možda moj najlepši radni trenutak u godini, asthma a posle uspešnog rada sledi i zaslužen provod! Pogledajte kako je to sve izgledalo…

” Lepota i zdravlje” je najčitaniji i najprodavaniji ženski mesečnik u četiri države, dok se u dve nalazi na drugom mestu.

U vrijeme otuđenosti zaboravili smo da je moguće da i na poslu imamo podršku, nekog ko će staviti svoj dlan na naše rame i podsjetiti nas da smo dio tima. Sada se osjećam boostovana novim idejama i energijom do… pa, sljedeće godine :-) Jelena Joksimović, Ljepota i zdravlje, BiH

Jedva sam čekala da se sretnemo i podijelimo zajedničke brige, dileme, uspjehe…Sad znam kako se gradi tim Vesna Čađenović, Ljepota i zdravlje, Crna Gora

Kradi, ubijaj, ali gaće ne skidaj…

U vreme izbora mediji su jednolični na tako spektakularan način da jednostavno nije moguće ostati nezabavljen. Čekajući burek, ubivao sam vreme listanjem jednog od dnevnih tabloida. Kad tamo, na stranici koja kombinuje politiku i estradu (koja je to tačno i kako si uspeo da pronađeš liniju razgraničenja, Milinoviću?) skandalozna vest zbog koje umalo nisam naručio još jedan jogurt. Naime, neki lik koji se kandiduje na nekim lokalnim izborima u nekoj srbijanskoj poluzabiti slao je SMS poruke pune seksualnoga naboja svojoj sekretarici! Zamisli! Ažurni tabloid imao je čak i screenshotove njegove cyber-jebačke Nokie koja je žarila i palila Sajmom tehnike u Hanoveru 2003. Kažu da joj je čak i sliku svoga razdraženog spolovila slao! Ima li kraja skandalu? Pročitam tekst do kraja da vidim radi li se o obostranoj, sporazumnoj korespodenciji? Radi se. Sve u redu, ni ona nije ostala dužna u domenu textualnih strasti i povratne paljbe. I sad se ja pitam, žvaćući netom pristigli sa sirom i zeljem: Gde je ovde vest i šta bre ovi ljudi hoće od gospodina Kandidata? OK, jeste malo kuriozitet to što je lik iz stranke za koju se osnovano sumnja da mrzi seks i smatra ga belosvetskom tvorevinom koja za cilj ima odvraćanje mladih od problema suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali ipak… Nakrpiše ga i ocrniše k’o satanu lično. Ej! On hoće seks! Ljudi, ovaj čovek izgleda jebe! Nećemo ga kriviti zbog toga što je (verovatno) korumpiran i (sigurno) nazadan. Nećemo mu zameriti što se njegove ideje o privredi i društvenom uređenju slažu s idejama konzervativnijeg dela srednjovekovnih vladara. Ne, ima da ga kinjimo zato što je slik’o pišu i to posl’o nekoj koja je to i tražila od njega. Kako ga bre nije sramota?
Zašto toliko kažnjavamo seksualnost? Da li je moguće da, posle hiljada i hiljada godina, nas i dalje najviše pogađa činjenica da se ljudi goli dodiruju i razmenjuju telesne tečnosti? Postoji li iko ko objektiv digitalne kamere nije uperio u svoj privatni sektor i okinuo? Ja sam ubeđen da je izbacivanje osobe koja razvija film iz procesa nastanka fotografije bilo najveći motiv naučnicima da razviju digitalce. Svi su želeli da budu pornografi, a bez toga da uključuju treću partiju u celu stvar. Sad kad to konačno svi mogu, eto lovaca koji vrebaju i najoštrije osuđuju. Ako i Scarlett Johansson ima potrebu da odradi veš-mašina-bojler-pućenje kadar iz ruke svojim iPhoneom, a slikaju je profesionalci 20 sati dnevno, kako onda da zamerimo srpskom domaćinu patrijarhalnom što se polakomio? Ne budimo licimuri…
E, da! Slikaj ga onako iz blago žablje perspektive. Izgleda kao u porniću!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 106 jun 2012.

Kod nas Seoski turizam egzistira kao alternativni “narodni” turizam koji i pored velikog potencijala nije iskorišćen. A pogledajte za razliku od domaćeg seoskog turizma, order ailment  primer seoskog turizma u Ohaju.

Farma Youngs Dairy je primer jedne farme pretvorene u turističko središte, sa dva restorana, “domaćim sladoleom”, mini golfom, manufakturom sira i sirnih prerađevina, ponudom off-road vožnje, jahanja koja… i koječega drugog.

Toliko su razvili posao da se reklamiraju po školama kao letnju zabavi za gradsku decu, koja na farmi možda po prvi put “uživo” mogu da vide domaće životinje i susretnu se sa neurbanim životom.

I to nije sve, kao offline reklamu iskoristili su print sopstvene Facebook stranice koju su izlinkovali QR kodovima za lakše praćenje linkova:

photo by Scott Beale / Laughing Squid

Moja baka Marija, medicine Nemica po nacionalnosti, cure išla je u Baču, allergy početkom tridesetih godina prošlog veka, u katoličku školu na nemačkom jeziku koju su vodile časne sestre. Mnogo godina kasnije, pričala mi je kako su svi znali da pevaju „Bože pravde“, zvaničnu himnu Kraljevine Jugoslavije i da su plakali kada je 1934. u Marselju ubijen Kralj Aleksandar Karađorđević. Oni, mali Nemci i Nemice, pripadnici nacionalne manjine koja je bila najmanje „slovenska“ u toj državi, ako se tako može reći.

Kralj Aleksandar Karađorđević

Povod za ovo prisećanje je naravno slučaj fudbalera Adema Ljajića koji nisam želeo da komentarišem dok je bio „vreo“. Šta se to dogodilo sa našom državom i himnom za 80 godina da su je tada pripadnici jedne manjine poštovali i osećali svojom što danas u velikoj meri nije slučaj.

Zamislite situaciju: Siniša Mihajlović igra za reprezentaciju Republike Hrvatske u kojoj je rođen, ne želi da peva himnu „Ljepa naša“, njegov otac se posle izvinjava hrvatskoj javnosti…

Za razliku od Siniše Mihajlovića, Adem Ljajić se odlučio da igra za reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen (a ne za BiH ili Tursku npr. kao mnogi njegovi sunarodnici iz Sandžaka) i njegov jedini greh je što nije pevao himu kojoj ne zna reči ili je ne oseća svojom (kao i većiha Bošnjaka u Sandžaku, koji je, budimo iskreni, vezuje za dešavanja u Foči u 2. Sv. ratu ili ona u Srebrenici u poslednjem ratu.)

Potpuno sumanuto je od igrača bilo tražiti da svi pevaju himnu jer himnu zemlje za koju igraju ne pevaju ni Zidan, ni brojni drugi fudbaleri Nemačke, Francuske ili Velike Britanije i to ne samo oni „obojenog“ porekla. Naročito kada ta ista reprezentaciju gubi tri utakmice zaredom. Jel u pitanju pevački hor ili fudbalske reprezentacija?

Lično, volim himnu „Bože pravde“ i uvek je pevam kad za to postoji zvanična, svečana prilika, naročito na Belom dvoru ili među ljudima koji znaju bar reči prve dve strofe i kojima ona nešto znači.

Zašto je mala Marija (13), Nemica, 1934. plakala kada su ubili kralja iz srpske dinastije i koliko bi danas malih Mađarica, Bošnjakinja, Albanki pa i Srpkinja plakalo na vest o nekom, daleko bilo, sličnom atentatu. To je pitanje na koje sebi treba da odgovore političari koji vode ovu zemlju proteklih 20 i više godine i koji su od nje napravili ono što danas jeste. Isti oni koji u Skupštini Srbije par dana nakon afere sa Ademom Ljajićem ćute kao mulci dok se intonira „Bože pravde“ ili pak zbijaju neumesne šale…

A fubaleri treba da jure loptu i trude se da je, ako je to moguće, zabiju u protivnički gol.

Zvuči kao seksualni zahvat, sickness ali nije

E, stvarno! Drimdžab baš zvuči kao neka usluga koju prostitutka pruža u toaletu na železničkoj stanici, ali nije. Hteo sam da kažem po koju o poslovima iz snova. Neko misli da ja već imam posao iz snova i da treba da ćutim. A nije tako. Posao iz snova mora baš da bude iz snova. Najbolji poslovi iz snova uglavnom ne postoje. Ili su smešteni u neko drugo, prošlo vreme ili tek treba da budu izmišljeni ili su ilegalni ili uopšte nisu poslovi. Da bi nešto bilo posao, mora se za to dobijati plata, a poslovi iz snova su toliko dobri da je traženje plate za njih naprosto nezamislivo i bezobrazno preko ljudskih kapacitita. Razmišljao sam šta bih ja to voleo da radim, toliko da me sam posao dovoljno ispunjava, te da ne potražujem platu. Smislio sam. Naravno, ta radna mesta ne postoje. Toliko su apstraktna da ih i najveći prevarant u trci za predsednika na izborima ne bi obećao u kampanji! Recimo, voleo bih da budem mučitelj mučitelja životinja. Da imam prostor i alat za rad i da mi dovode ljude koji su dokazani mučitelji životinja. Oh, s koliko bi samo truda i strasti pristupao poslu! Ostajao prekovremeno, išao na stručna usavršavanja i bio radnik meseca, svakog meseca. Voleo bih da budem i koordinator projekta Ujedinjenih nacija koji se bavi sistematizacijom i katalogizacijom svih jela na svetu. Da idem po svetu i jedem, ukratko.

Malo mi je neprijatno da pokazujem CV koji me preporučuje baš za ove poslove, ali hoću, ako neko to zaista nudi…

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 105 maj 2012.

Da, patient ponosni smo što smo jedan od retkih medija koji su vas poštedeli predizborne kampanje. Bili smo zajedno mimo toga i izbegli smo stranice političkog marketinga i pustili vas da živite svoje živote, što zaista nije bilo lako – jer nas stranački kandidati vrebaju odasvud.

Istraživanja koja se mogu pročitati ovih dana kažu da su žene veoma sklone tome da u izboru političkog kandidata vode računa o njegovom izgledu i manirima. Iz toga razloga popularni su… nećemo ih nabrajati jer bi i to bio politički marketing. A iz istog razloga u Americi su onomad pobedili Obama i Kenedi. U skorijem slučaju Obama čak 70 posto neudatih žena glasalo je za njega, a pesma Zaljubila sam se u Obamu bila je hit na YouTubeu. Kao nekada davno “Čedo, oženi me!”, kada su nam oči bile uprte u svetlu budućnost. “Obama girl” u ovom trenutku nije sigurna za koga će glasati na narednim izborima, jer se ispostavilo da su izgled i šarm jedno, a obećanja, osobito kada ostanu neispunjena – drugo. Da li ste vi “Boris Girl”, “Toma Girl” ili neka treća… možda je bolje da ne saznamo i da ova tema ostane zatvorena na ovom mestu. Ipak, razmišljam o tome da li ćete izaći na izbore i … Dobro! Dakle, smatra se da je poželjno, imajući širu istorijsku perspektivu u vidu, da mi, žene, izlazimo na izbore jer je velika izlaznost žena povezana s njihovim globalnim većim učešćem u javnom i političkom životu. A to je ono što nam treba. Moto magazina “Žena”, koji je početkom 20. veka izdavala ćerka Svetozara Miletića, glasio je: “Kuća ne stoji na zemlji nego na ženi”. A zar je s državom drugačije? Iako većina njih smatra da se, bar kada je o politici i situaciji u zemlji reč, naš “lokus kontrole” pomerio s unutrašnjeg ka spoljašnjem, što znači da više ne verujemo da možemo uticati na ono što se dešava oko nas i da mislimo da je sve van naše kontrole, ipak – izbori će se održati.
Želela bih da se podsetimo onoga što želimo od života, za sebe, svoje potomke, i da bar ove godine izneverimo statističare koji očekuju da ćemo glasati za one koji su najlepši, najšarmantniji i najuglađeniji. Možemo mi bolje! A i dovoljno je da smo mi takve, političari mogu slobodno akcenat da stave i na nešto drugo.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 135 maj 2012.

Tokom predizborne kampanje a i pre nje, see u vestima raznih TV-stanica gledamo na stotine otvaranja različitih fabričkih pogona, discount “malih i srednjih preduzeća”, “grinfild” i “braunfild” investicija, IT parkova, fashion parkova… Stvar je jednostavna i mehanizam funkcioniše potpuno isto u većini slučajeva: gradski, pokrajinski ili republički funkcioner dogovori sa “prijateljskom” privatnom firmom donaciju iz nekog od fondova za razvoj ili investicije.

Kako legne uplata, privatna firma vraća 20 do 50% od tog iznosa u kešu “na ruke” lokalnom, pokrajinskom ili republikom funkcioneru. Sa još jednom obavezom: uoči izbora – imaće obavezu da zajedno sa tim istim funkcionerom, ili njegovim šefom – “svečano otvore” pogon podignut tim čistim korupcionaškim novcem.

Ministar otvara bazene tik uz blok zgrada, koje, gle čuda, zida firma u vlasništvu njegovog brata i oca. Gradonačelnik za 4 godine kupuje 20 stanova i uredno ih uknjižava na svoje i ime članova svoje porodice… Gotovo svaki grad u Srbiji ima identičnu priču. I ona se ne odnosi samo na jednu stranku, već na sve koje su na određenom nivou vladajuće.

Razgovaram ovih dana i sa piscima, filmadžijama, organizatorima festivala… U kulturi je ista priča. Opstaju samo “dvorski umetnici” – oni dobijaju novac za snimanje filmova, njihove izložbe dobijaju podršku sekretarijata i ministarstava, njihove knjige izdaju i plaćaju državna izdavačka preduzeća… Dvorski sportisti, IT stručnjaci, tviteraši, mediji…

O tome koliko je parola “stop stranačkom zapošljavanju” kada je reč o javnom sektoru potpuno besmislena iz njihovih usta neću ni da govorim jer je “virus” iz javnog sektora odavno preseljen i u privatni i u sferu umetnosti i kulture. Po tom pitanji nikad nije bilo gore. Ni devedesetih.

Istraživanja govore da 70% mladih ljudi svoju budućnost vidi negde u inostranstvu.

Hoće li Srbija 2020. izgledati ovako: Prosek starosti stanovništva 50 godina, 300.000 preostalih radnika u privredi izdržava 6.000.000 staraca, nezaposlenih, zaposlenih u javnom sektoru i nešto sitne dece. Shodno tome svi žive bedno, sa prosečnom platom od 200 eura. Sve što je vredelo od mladih i talentovanih ljudi iselilo se u Kanadu, Austriju i na Island – ostali su stranački poslušnici, mediokriteti, neodlučni i armija starih ljudi.

Takva Srbija do 2050. neće postojati i tada više nikom neće biti bitno ni čije je nekad bilo Kosovo, ko je gradio Gračanicu i Mileševu za koga se borio Car Lazar i koga je izdao Vuk Branković. Exit, Guča i Tamburica fest će preživeti. Dozvole za njihovo ozdržavanje 2020. izdavaće gradske vlasti Vankuvera, Toronta i Feniksa.

Novi Sad će za nekoliko godina postati najopasnije mesto za život u Srbiji. Ovu, pills naoko neobičnu prognozu izneo sam mnogim sadašnjim, bivšim i budućim liderima grada i nisam uveren da su me najbolje shvatili.

Između dva popisa (za samo 9 godina, od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došli su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije…zavedeni pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano. U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu i čekaju bolji život. Oni drugi, došli su da studiraju, tata im je možda kupio stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke…

Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora grada, pokrajine ili republike, par javnih preduzeća i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva koji su pokupovali stanove mahom u Novom Sadu i čija dece takođe ovde idu u vrtiće “jer je u Novom Sadu lijepo”. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“ koje se još uvek šire celim regionom.

Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnijo da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 eura puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca.

Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast.

U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja… Za 5 godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“ sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.

Današnji Kulturni dodatak Politike donosi zanimljiv dopisnički prilog iz SAD u vezi traganja američkih izdavača novina za modelom koji bi im omogućio da gubitak tiraža kompenzuju naplatom digitalnih sadržaja.

Razvoj Interneta je doneo na je novu paradigmu “novine svuda u svetu mogu da se čitaju, health a ne moraju da se kupuju“. Print je nekada podrazumevao “prodaju vesti u papirnom izdanju” i “prodaju oglasnog prostora oglašivačima”. Digitala era primorala je sve izdavače da budu snažno prisutni na webu, medicine ulažu mnogu u web sadržaje, a od web-čitalaca mogu mnogo manje da naplate.

Pionirski, američki izdavači najviše eksperimentišu u domenu iznalaženja modela monetizacije web sadržaja. WSJ i FT su odavno uveli “naplatne rampe” i pristupe većini sadržaja se nalazi iza “naplatnog zida” i njihov model je održiv ali zahvaljujući ciljanoj populaciji – visoko-obrazovanom poslovnom staležu. New York Times je uveo naplatu pristupa premium sadržajima i prilično podbacio.

Zbog izrazitog pada štampanih tiraža svi su spremni i preuzimaju rizik eksperimenata. Sam NY Times uveo je promenu premium modela naplate, i “platni zid” postavio nakon prvih 20 besplatnih čalanka i potom razradio naplatne pakete u skaldu sa brojem učitanih članaka. Pre par nedelja NY Times je spustio prag na 10 besplatnih članaka. Zapravo rezultat i nije toliko loš, za 2 godine NY Times sa podizdanjima ima oko 454.00 digitalnih pretplatnika.

Istovremeno prosečan štampani tiraž NY Timesa je radnim danima oko 770.000 primeraka što je poređenja radi, samo 5-6 puta više od Blica ili recimo 10-tak puta više od Politike. Što zapravo govori da tiraži naših novina i nisu tako loši, ali i ukazuje na kašnjenje digitalizacije kod nas i generalne upotrebe Interneta.

Na drugoj strani, The Washington Post potpuno je besplatan, i dalje, jer očekuje formiranje kritične mase online čitalaca kako bi uvođenjem plaćanja broj konvertovanih ipak bio veći.

Domaći izdavači imali su pokušaja raznih modela naplate pristupa sadržajima, od kojih se vrlo brzo odustajalo zbog neefikasnosti. Jedini koji istrajava u pokušaju je NIN koji s obzirom na ionakom zanemarljiv tiraž sigurno ima veoma mali broj digitalnih pretplatnika.

Napadaju na privatnost naših domova

Bila je nedelja. Mnogima sveti dan. Meni lično baš i ne. Da budem iskren, ailment nedelju mrzim koliko i utorak i uvek mi je čak i četvrtak bio više nalik vikendu nego nedelja. Ipak, doctor znam da ljudi tad vole da ne rade ništa i da budu ostavljeni na miru. Napadali su na moja vrata i prethodnih dana, allergy već sedmicama čini mi se. Mislio sam da će mene i komšije poštedeti makar nedeljom. Ali ne! Ne samo da su udarili na svetost nedelje nego su pogazili i instituciju nedeljnog ručka. A bio je onaj pravi! Sa tri jela i nečim slatkim posle. Na prelasku sa supe na pečeno pile oglasilo se zvono. Otvorio sam bez “ko je?” i gledanja na špijunku. Kad tamo – momak i devojka.

Deluju nenormalno već na prvi pogled. Za dve nanosekunde shvatio sam da su iz sekte. Čak i pre nego što su mi rekli da jesu i pružili letak i set promotivnog smeća. Prvo sam mislio da biraju takve tunjavce ne bi li se neko sažalio i saslušao ih a onda sam razmislio i shvatio da je obrnuto. Tunjavci traže sektu! To je simbioza. Oni se učlanjuju u sektu jer nemaju nikakav društveni život, nesposobni su za veliki svet i traže, pored društva, i uhlebljenje. Sekta im to može pružiti. Ovi su bili iz vodeće opozicione sekte i nimalo se nisu razlikovali od uzurpatora kućnih pragova iz vladajuće sekte.

Treća sekta, ona što je valjda opoziciona a podržava sektu na vlasti po pitanju gde postoji burazerski konsensuz zvala me je telefonom: “Vi ste naš sigurni glasač, pa smo hteli da vidimo da li i dalje možemo računati na vas?”. Malo sam zbunjen, ali se brzo pregrupišem i kontanapadam: “Ja nikada u životu nisam glasao za vas. Jednom me je jedna prijateljica ubedila da vam potpišem neku peticiju koja je delovala zdravorazumski i to je sve. Mada, verujem da sam istog trenutka, u vašim glavama, postao vaš obožavalac. Ne bi me čudilo ni da sam nevoljni član”. Tu negde postajem Ilija Čvorović koji se drugi put javlja na telefon osobi koja je pogrešila broj i razgovor se završava eksplozijom. One ziljave (izraz koji nisam upotrebio od eksurzije u Veliku Planu u 8. osnovne) sektaše počastio sam zalupljenim vratima i vratio se obedu. Sa setom sam se prisetio vremena kada su sekte bile isključivo verske i kada sam umeo tako lepo da se zabavljam ugošćavajući Jehovine svedoke sve dok oni sami panično ne krenu da beže iz mog stana. Političke sekte su dosadne, napadne, iritantne i vizuelno neprivlačne. Sećam se priče da se u toj-i-toj verskoj sekti na skupovima svi, navodno, skinu goli, ugasi se svetlo, pa ko koga dovati.

Ove političke nesrećnike ne mogu ni da zamislim tako!

Tekst je objavljen u magazinu “CKM” br. 104 april 2012.

Vreme velikih filmskih festivala je iza nas, asthma ali dok završavamo ovaj broj još pričamo o filmovima. Nagrađivanim, prezrenim, onima koji su nas ostavili baz daha, onima koji su nepotrebno digli prašinu i onima zbog kojih smo se žučno raspravljali u redakciji, čak i sa istomišljenicima.
Jedan gotovo neprimetan neholivudski film na mene je ostavio poseban utisak. “Habemus papam”. Ne bih sada da ga prepričavam, ostavljam da ga pogledate, ali hrlim da iznesem osnovnu ideju kojom me je privukao. Svako, makar to bio i papa, može da se predomisli i kaže “ne”, i to najsvetijoj stvari na svetu i u svom životu! U strogom ustrojstvu katoličke crkve jedan kardinal izabran za papu doživljava gotovo nervni slom u nemogućnosti da se prihvati teške uloge koja mu je nametnuta. A vrdanja nema, rekao Bog!
Dirljivo je videti starca kako se nosi sa svojom nemoći, strahovima, traumama koje počinju da izviru iz detinjstva, sa svojim nerealizovanim ambicijama i snovima. Na kraju svoje svešteničke karijere postao je papa, pa šta je mogao više?! Nije mogao više, ali je očito želeo nešto drugo.
Veliku temu u ovom broju (str. ???) posvetili smo ženama koje žele decu, a nemaju odgovarajuće uslove za to, uglavnom zbog otkucavanja biološkog sata i nedostatka partnera. Pozvali smo ih da se udube u sebe i zaista zapitaju šta je to što žele, te da tragaju za tim bez obzira na godine. Da okrenu leđa stereotipima i slušaju svoje srce, upravo kao ovaj papa koji je i svetu i Bogu okrenuo leđa.
A i mi u redakciji upleli smo se u priču o braku, ljubavi i vernosti, pa vam donosimo deo svojih razmišljanja na str. ???. Ima tu raznih stavova, a bilo je i pokušaja ubeđivanja “ma, u pravu sam kad ti kažem…”, ali svi smo ostali da branimo svoje stavove sigurni u ono što želimo.
S buđenjem ovog proleća probudite i vi svoje unutrašnje biće, svoju kreativnost, svoju radost i neka vam urodi plodom kakav ste vi sami zamislili.

Tekst je objavljen kao uvodnik u magazinu “Lepota&Zdravlje” br. 134 april 2012.