Parafraza naziva kultnog filma ali i naslova Miličinog posta na ovom blogu pre par nedelja bila je nužna da istakne poseban doživljaj nekog mesta kada u njega putujete u raznim životnim dobima i “ulogama”.

UMETNOST I HRANA: Hotel Dassault na početku avenije Montaigne 

U Parizu sam prva tri puta bio sa društvom, prošlog puta sa Sandrom na godišnjici braka a proteklog vikenda sa nama je bila i naša starija kćerka Elena. Prva tri puta legali smo u pet ujutro, mahom “pod gasom”, nakon noći provedene u restoranima i noćnim barovima francuske prestonice. Pre dve godine, sa ženom sam večerao na Ajfelovoj kuli, išli smo u “Mulin Rouge” i radili uobičajene stvari koje rade milioni turista koji godišnje posete Pariz (zvanični podatak – njih 80 miliona u 2006. godini).

Ovog puta legali smo rano, oko 22,00h u vreme kada je nebo nad Parizom u julu još potpuno svetlo, kao kod nas u predvečerje. Jedini gastronomsko-kafanski ritual koji sam i ovog puta ponovio bio je “fondue” sa sirom, izvorni švajcarski specijalitet koji je postao zaštitni znak francuske gastronomije i jedan od bitnih razloga zbog kojih dolazim u Pariz. Francuzi uz fondue sa sirom piju belo vino ali meni savršeno prija crno. Miki Ćirkovski naš dopisnik iz Pariza priča mi da je trenutno apsolutni hit u ovdašnjim mondenim krugovima specijalni fondue sa čokoladom koji izgleda kao vodopad od nekoliko spratova sa kojih se sliva istopljena najfinija crna čokolada u koju se onda umaču komadići raznog voća (jagode, jabuke, dinje…).

JOŠ JEDNA VERZIJA “POSLEDNJE VEČERE”: Rad Daniela Spoerija 

Dok jedemo fondue sa sirom u restoranu u ulici koja nosi ime po zloglasnom kardinalu Rišeljeu, Miki mi priča kako površni utisak većine stranaca u Parizu o Francuzima kao hladnoj, samoljubivoj i uobraženoj naciji – zapravo ne stoji. To je, zaista, stereotip koji ćete sresti od američke kinematografije preko engleske književnosti do priča turista sa Balkana. U poslednje dve epizode serije “Seks i grad” kada Keri Bredšo dolazi u Pariz – to je na najplastičniji način opisano.

Miki mi priča kako je na priredbi povodom kraja školske godine za njegovu osmogodišnju kćerku – prvo išla predstava sa vijetnamskim motivima (u kojoj su obučeni u male Vijetnamce glumila i “bela” i “crna” i “žuta” deca), nakon toga svi su glumili obučeni u male Alžirce u dečijoj predstavi sa afričkom tematikom a na kraju su svi pevali “Marseljezu”, himnu države u kojoj žive.

ROOMS WITH A VIEW: Hotel “Plaza Athenee” 

Ako ih poredite sa savremenim Nemcima i Engelzima, Francuzi se zaista mogu doimati hladno i prepotentno. Pokušali smo to da objasnimo i “kolektivnim stanjima nacija”. Englezi i Amerikanci čiji su jezik i kultura “pokorili” svet – osećaju se samouvereno i suviše lagodno da bi iskazivali neku prepotentnost. Na ulicama američkih i britanskih gradova većina slučajnih prolaznika će biti jako ljubazna što u Parizu baš neće uvek biti slučaj. Sa druge strane imamo Nemce, koji kao kolektivitet zbog dva izazvana i izgubljena rata u XX veku imaju potrebu da dokažu svoju civilizovanost, ljubaznost i toleranciju. Francuzi za razliku od Engleza i Amerikanaca nisu uspeli da nametnu svoj jezik izvan tradicionalno frankofonskog područja njihovih bivših kolonija, dok za razliku od Nemaca nemaju potrebu da bilo kome dokazuju da nisu ksenofobični i netolerantni. To je sve izrodilo čudnu mešavinu nacionalnog ponosa naroda sa ogromnom kulturom i tradicijom koja nije na adekvatan način valoriovana u globalnoj podeli “kolača”. Francuski prezir prema engleskom jeziku, “mekdonalds kulturi” i ostalim reliktima anglosaksonskog sistema vrednosti srešćete gotovo na svakom ćošku. Međutim, kada se ima u vidu činjenica da je nacija sa takvim kulturnim nasleđem i liderskom pozicijom na globalnom nivou u prvoj polovini XIX veka – danas u poziciji da deli 6. i 7. mesto po uticaju u savremenom svetu, neke stvari postaju jasnije.

CHITTY, CHITTY…: Revija oldtajmera uz Senu 

Da se sad vratimo Parizu i tome da se u njemu može lepo provesti i u društvu trogodišnje kćerke. U subotu smo Elena i ja (dok je Sandra bila u šopingu) krenuli od Jelisejskih polja ka muzeju Orsej. Prvo smo na početku Avenije Montaigne naleteli na otvaranje izložbe posvećene hrani kao motivu umetničkih dela (“La Gastronomie Dans L’Art”). Stotinak slika, skulptura i instalacija od flamanskih majstora do Endija Vorhola – predstavljeno je u reprezentativnom zdanju “Hotela Dassault” iz 1844. godine, dok su zvanice čašćene potocima šampanjca i najrazličitijim delikatesima, veoma “jestivim” za razliku od oglodanih koski i ogrizaka od jabuka u nekim od instalacija na izložbi.

Odatle smo produžili niz pomenutu aveniju poznatu i po najvećem broju prodavnica luksuznih brendova (tu su “Gucci”, “Dior”, “D&G”, “Cavalli”, “Fere”, “Armani”, “Fendi”…). Zanimljivo je posmatrati prolaznike u toj ulici koji se potpuno razlikuju od onih koje možete sresti u Latinskoj četvrti ili na Jelisejskim poljima: tu su besprekorno odeveni muškarci u strukiranim odelima, previše feminizirani čak i za francuske standarde. Zatim, žene u “najboljim godinama” na čijim licima i telima se ocrtavaju tragovi višestrukih pokušaja “zaustavljanja vremena” – botoksirana čela i obrazi, usne nadaute od kolagena, silikonske grudi kao “conditio sine qua non”…

SEĆATE LI SE MISTER BINA?: Originalna “Vistlerova majka” je u Orseju 

Negde na sredini Avenije Montaigne stigosmo i do legendarnog hotela “Plaza Athenee”, svakako jednog od najluksuznijih i najskupljih u Parizu (cene soba se prema zvaničnom sajtu hotela kreću od 970 za običnu sobu do 2.100 za deluxe apartman) koji je čest motiv u filmovima i serijama čija je radnja u Parizu. Viši spratovi hotela “Plaza Athenee” imaju fenomenalan pogled na Ajfelov toranj, neke sobe su dekorisane u stilu Luja XV a druge u “ar dekou”…

Elena i ja smo se zadovoljili kafom, vodom, đusom i desertom (kolač sa rastopljenom vrelom crnom čokoladom unutra koji pliva u sladoledu) i 45 minuta uživali u decentnom ambijentu hotelskog bara “Plaze Athenee”.

Produžili smo dalje uz Senu do muzeja Orsej (Musee d’Orsay) usput naletevši na paradu oldtajmera od kojih su neki izgledali poput automobila iz Eleninog omiljenog mjuzikla “Chitty, chitty, bang, bang”.

NEKADAŠNJA ŽELEZNIČKA STANICA: Muzej “Orsej” 

Dete odraslo u sredini u kojoj se retko sreću pripadnici drugih rasa nekoliko puta se okrenulo u pravcu dečaka i devojčica crne boje kože koji su se vraćali iz škole sa komentarom: “Tata, vidi, Cigančići!”. Ona ima tri godine i “nije joj za zameriti”, ali bi slično (odnosno još gore!) reagovala verovatno većina naše dece školskog uzrasta. Kada bi na kraju školske godine poput Mikijeve kćerke imali predstave sa motivim bajki drugih naroda, vera i rasa, to se verovatno ne bi dešavalo.

Stigli smo na kraju i u Orsej u kome je pored stlne postavke u toku bila i izložba “From Cézanne to Picasso, Masterpieces from the Vollard Gallery“. Orsej je pored svoje bogate kolekcije poznati i počinjenici da je smešten u nekašanjoj železničkoj stanici. Posmatram grupe dece predškolskog uzrasta kako sede na podu muzeja ispred remek dela umetnosti XIX i XX veka i crtaju ono što vide pred sobom. Identične scene viđao sam u muzejima i galerijama Njujorka, Londona, Madrida i drugih gradova “zapadne civilizacije”. Nikada u nijednom našem muzeju nisam zatekao ništa slično. Mogao bih se čak opkladiti da 95% Novosađana nema bi najgrublju sliku o tome kakva blaga sve kriju recimo Galerija Matice Srpske ili Spomen zbirka Pavla Beljanskog. U Galeriji Matice, recimo, portir (!) redovno pođe za mnom kako bi upalio svetla na drugom spratu u velikoj sali u kojoj su izložena remekdela srpskog slikarstva XX veka. Ne treba pojađnjavati da je to zbog toga što štede struju ali i zato što sam uvek bio – jedini posetilac! Novosadske kafane, barovi i pabovi, međutim, ne zaostaju mnogo za pariskim – ni po ponudi ni po poseti. Dakle, problem je u našem odnosu prema kulturnom i istorijskom nasleđu, u tome da strance radije vodimo na fiš-paprikaš, špricere, roštilj i tamburaše nego da gledaju Šumanovića ili Šerbana.

Posle ove serije neizbežnih digresija koje su razbile koncept mog kratkog zapisa iz francuske prestonice, ostaje mi da se vratim na temu sa početka priče i zaključim da je sjajno biti otac u Novom Sadu ili Parizu, svejedno. Moje dete ima sreću da sa tri godine vidi gradove u kojima sam ja prvi put bio u 30.

Boriću se da je ta činjenica za 20 godina ne pretvori u “razmaženo-gradsko-tatino-i-mamino-derište-kome-je-sve-pruženo-na-tacni-i-ni-za-šta-ne-mora-da-se-bori”. I već znam da će to biti jedna od najtežih bitaka mog života.

Kumrovec

Kad je nešto naše, physician price blizu i dostupno obično je i manje interesantno od tuđeg, medicine decease udaljenog makar jednom državnom granicom i roaming uslugom pa se danas putovanja Srba u Zagreb doživljavaju mnogo egzotičniije nego što zaista jesu. Zagreb je lep, therapy čist i skup a za naš kompletan ugođaj u Hrvatskoj zasluge idu Danijelu Koletiću, organizatoru PRO PR kongresa za region jugoistočne Evrope.

Sve je počelo mailom:..”Dragi moji članovi još uvijek neregistriranog , čitaj divljeg PRO PR kluba, sa svojim dečkima iz ureda radujem se vašem dolasku. Od vas se očekuje da budete veseli, vedri i da ovaj poslovni izlet shvatite kao novi doživljaj koji ćete pamtiti. Vaš dolazak očekujemo najkasnije u 14.30 na Motelu Plitvice…”

PRO PR ekipa na Trgu Bana Jelačića

…..Stigli smo u dogovoreno vreme i panoramski dobro osmotrili grad putem koji nas je vodio do predivnog hotela Esplanada gde smo svratili pre nego što smo se uputili u Hrvatsku akademiju znanosti i umjetnosti. Istaknuta tužna crna zastava. U 102. godini umro je bard hrvatskog pesništva Dragutin Tadijanović……

Nosim sve torbe a nisam magarac

Ja se ne volim ni s kim tući
I nikad neću da dotaknem
Kad me nagovaraju i kažu:
Ne smiješ dodirnuti njegovo uho.

Kad nas učitelj pusti iz škole
Najprije idemo svi u redu,
A poslije, čim nas ne vidi više,
Tuku se s onima iz drugog sela.

Ja ne volim o tome ni govoriti.
Meni je najdraže kad idemo kući
A netko vikne: Tko će bit magarac?
Ja onda kažem: Metnite na me torbe!

I svi na moja ramena povješaju.
A meni nije teško, jer znam da nosim
I Jelinu torbu.Mogao bih za nju
Da nosim, sigurno,trideset i tri torbe.

Al nikom ne bih priznao da sve nosim
Zbog Jele!…Koji možda o meni misli da sam
Magarac pravi, znam: vara se, i ne zna…
Magarac, to svi već znaju, imade dugačke uši.

Zagreb (Runjaninova ulica 4), 23. srpnja 1935, D. Tadijanović

U muzeju je izložena Bašćanska ploča, klesana na Krku oko 1100. posle smrti kralja Zvonimira i predstavlja prvi zapis na hrvatskoj glagoljici….Odlazimo do Trga Bana Jelačića i u Maloj kavani plaćamo kafe kao prosečan ručak u Novom Sadu, nastavljamo uspinjačom do Gornjeg grada i u Muzeju grada zatičemo izložbu o pevaču Ivi Robiću.

Izlozba o životu Ive Robića

Dok nam stihovi “samo jednom se ljubi sve je ostalo varka..” odzvanjaju u glavi slušamo priču o čoveku koji je pevao na terasama poznatih hotela u Opatiji i pisao svetske hitove poput “Strangers in the night”, koja je bila namenjena muzičkom festivalu u Splitu ali NIJE PROŠLA, a 1966. je u legendu svojim glasom uveo Frenk Sinatra. Robić je poklanjao i prodavao svoje kajdanke američkim producentima i kompozitorima, 1959. godine dobio je nadimak Mister Morgen zbog svog prvog internacionalnog hita Morgen (Sutra)….Danas se u Opatiji na Walk of fame nalazi uklesana njegova zvezda koju je posthumno osvojio u kategoriji Zvezde extra….

Štrukli

Od šetnje umorni, puni utisaka odlazimo u samoborsku krčmu Gabreku, podignutu i otvorenu 1929. na mestu nekadašnje gradske carinarnice i dok preko pulta upoznajemo kuvaricu Mariju shvatamo da smo došli u hram kulinarstva. Pijuckamo bermet i gustiramo sir i vrhnje dok očekujemo teletinu, domaće njoke i palačinke. Tamburaši se smeškaju dok sviraju

…ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja… i ja još jednom potvrđujem tezu da za pesme nema granica, pasoša, viza, ova pesma Baneta Krstića jednako bolno i ljubavno zvuči na čitavom Balkanu a Marijina “Molitva” je sačuvana u svakom drugom slovenačkom i hrvatskom telefonu.

Sreten i Milica u Esplanadi

Sutradan ujutru krećemo za Kumrovec. Moj kolega se priseća školskih dana i naših čitanki u kojoj smo viđali prizor koji sad posmatramo: rodna kuća našeg druga Tita. Još dvedesetak autentičnih kuća u selu nas vraća u prošlost i otkriva način života naših predaka, kad vam je trebalo par nedelja ili meseci da biste ispleli zimsku odeću, grnčaru naručili nove posude i šerpe, i isto toliko tiho maštali kada ćete vašu prvu bračnu noć provesti u mladenačkoj sobi, specijalno opremljenoj za tu prigodu.

Sreten sa samoborskim tamburasima

Opet klopa, Titovo omiljeno jelo: purica iliti ćuretina s mlincima i zagorski štruklji. Naše mame se još sećaju Ledovih zamrznutih štruklji, sada ih ima samo u Hrvatskoj i to po ceni od 2,5 eura. Ja sam ih sada prvi put jela, oduševljena sam kao i ostatak srpsko-hrvatsko-slovenačke ekipe “neregistriranog ili divljeg PRO PR kluba”.

Sinoć na vestima sam čula zanimljivu priču. Naime, unhealthy u centru Madrida započeli su radovi renoviranja hotela starog 11 godina a koji pripada lancu NH. Vlasnici hotela su došli na ideju da pozovu nekolicinu turista koji su pod stresom, help da im pomognu u čišćenju hotela. U planu je bilo da se polupaju sve sobe, ukupno 146, zidovi, prozori, vrata, nameštaj, tehnika, recepcija i restoran. Od alata su se koristile šipke, palice i sve što im je tog trenutka palo na pamet.

Gledajući taj snimak žao mi je bilo svih onih ljudi kojima je sve to što su oni razbijali i lupali zaista neophodno. Postavljam pitanje: Kako se ti isti vlasnici nisu setili da sav inventar hotela ( počevši od kreveta, slika, televizora, kojekakvih lampi i tome slično…) poklone ljudima
kojima bi zbog finansijkih problema to i te kako puno značilo.

Tivatska riva

Nakon već uobičajenih peripetija sa JAT-om vezanih za otkaz leta, salve promenu termina, arthritis zamenu najavljenih aviona i naravno kašenjenja, koje su poslednjih dana stigle i do medija, stigosmo ATR-om za nekih 50-tak minuta (umesto 20 sa 737) na suncem okupano crnogorsko primorje. Kako piše lokalna štampa, prema broju putnika koji su ove godine prošli aerodromsku zgradu (preko 205.000) , nikada nije bilo više putnika, a samo u subotu je sletelo 37 aviona, što nagoveštava veoma dobru turističku sezonu.

Poslovično, lošu sliku već na početku podupire neuređenost pojedinih delatnosti direktno naslonjenih naturisam, poput divljih taksista koji vas i bukvalno vuku za rukav ne bi li vas namamili u svoj skupi „vilajet“, pa ćete tako recimo vožnju „dugu“ samo 2,5 kilometra platiti čitavih 10 evra, za koji bi vas taksisti u Novom Sadu vozali čitavo prepodne.

Sva mesta na CG primorju trenutno beleže od 25 do preko 50 posto više turista nego u odnosu na prethodu godinu u isto vreme. Ono što je
takođe karakteristika ove godine je da nema mnogo gostiju iz Srbije, tačnije poslednjih godina ih je sve manje, a njihovo mesto zauzimaju pre svega rusi, česi i slovaci, ima i nešto bosanca i mađara, ali je njih u mnogo manjem broju.

U Tivtu, gde smo smešteni, iako ne slovi za popularnu destinaciju na ovom delu Adriatika, takođe je puno turista, naravno stranih koji su ovde došli posredstvom agencija koje su zakupile gotovo sve hotelske kapacitete. Pa tako, šetajući tivatskim ulicama često od konobara pre možete čuti „Dobri den“ ili „Ahoj“, nego „Dobar dan“ ili „Ćao“ ;)

Šezdesetmetarska mega-jahta „New Sunrise“

Inače, u Tivtu je ove sezone veoam živo. U Tivatsku marinu stigla je najveća luksuzna jahta koja je ikada ovde prostala. Radi se o megajahti „New Sunrise“ koja plovi pod zastavom Kajamnskih ostrva, a pripada britanskom brodovlasniku – vlasniku čuvene singapurske kompanije „Tanker Pacific“. Jahta je dugačka čitavih 60 metra, broji 16 članova posade i može da u sovm luksuzu ugosti do 12 putnika i nezavanično zauzima 90. mesto na listi najvećih plovila ove vrste na svetu.

Jedan od prestala tri trgovačka broda nad kojima se ovih dana završava remont, kao poslednji u nizu tokom 118 godina duge istorije remontnog zavoda

I to nije sve. U Tivtu je prisutan još jedan multimilioner, posredstvom predstavnika koji je ovde došao da zaključi veoma vredan posao. Naime, poznati kanadski multimilioner Piter Mank 3,26 miliona evra zakupio je na 90 godina najveći urbanizovani deo obale Tivta, prostor koji je do sada zauzimao poznati brodo-remontni zavod, od koga je praktično i živelo ovdašnje stanovništvo. Nakon 118 godina duge istorije tehničko-remontnog zavoda „Sava Kovačević“, od juče ova institucije više ne postoji. Zavod je zatvoren, za tehnički višak proglašeno svih 475 radnika, a već danas u krug remontnog zavoda ulaze projektanti Pitera Manka koji će ovaj prostor da pretvore u marinu za megajahte „Porto Montenegro“, jedinstvenu na prostoru Jadrana. Izgradnja ovog velelepnog objekta koji bi trebao da privuče bogatu belosvetsku klijentelu, sigurno će pozitivni uticati i na žitelje ove najmanje opštine u Boki, ali i njenu okolinu.

Buća letnjikovac i letnja pozornica

Ono po čemu je Tivat još poznat je i bogata kulturna ponuda tokom čitave turističke sezone. Već sutra počinje manifestacija „Tivatsko kulturno ljeto“ tokom koje će od 4. Jula do 25. Avgusta svakodnevno biti naletnjoj pozornici letnjikovca Buća održavane pozorišne predstave za kako za odrasle tako i za decu, izložbe, književne večeri, koncerti i tradicionalni izbori za najlepšu baštu i balkon. Sve u svemu, mnoštvo zanimljviih događanja. Toliko iz Tivta za sada.

Prošlu nedelju sam provela na Ohridu i obogatila se sa bar dva dobra iskustva.
Jedno se tiče «produhovljujećeg» uticaja pravoslavnih svetinja koje sam već ranije iskusila: manastiri, tadalafil konaci (pored jednog se nalazio nas hotel), adiposity monahinje, stare freske…, kojima Ohrid obiluje. Čak i onima koje potiču iz perioda ranog hrišćanstva, pre podele na dve Crkve.
Drugo, sasvim suprotno tome, tiče se neobuzdane mladalačke energije, potajnih ambicija, skrivenih strepnji i nadanja koje sam doživela u kontaktu sa 30 mladih, manje ili više lepih, devojaka koje su se pripremale na Ohridu za izbor za mis Srbije (gledajte u ponedeljak, Pink u 21).

Ipak, moj utisak meseca nalazi se na sasvim drugom mestu – u mojoj kući!
Dakle, u kući imam dva maturanta, budućeg studenta i buduću srednjoškolku, njihove drugove, momke, devojke, i neizostavne priče koje traju nedeljama, a kojima su glavne imenice: upis, bodovi, prijemni ispit, lista želja, rezultati ispita…
Razredni starešina mog sina, Slobodan Tornjanski, profesor književnosti u gimnaziji Isidora Sekulić je rekao nakon njihove maturske večeri «Sada kad su oni otišli, osećam se kao dečko koga je ostavila devojka pred odlazak na more, pa on mora da ide sam. Osećam toliku prazninu».
Neverovatan je osećaj, kada u gomili užurbanog sveta koji juri za uspehom, novcem, atraktivnošću i ostalim božanstvima savremenog doba, upoznaš profesora koji verovatno ni za kakve pare ne bi radio nešto drugo osim ovo što radi već 25 godina.
Od dece pravi ljude. Zadovoljan, ispunjen…
Na svakom, baš svakom roditeljskom sastanku on je govorio da su sve to dobra deca i da nema nikakvih problema. Nisam mu verovala. Ali, govoreći tako izgleda da je i uspeo da stvori dobru decu. Nikada nije pričao o problemima sa drogom, izostancima, agresijom, nepoštovanjem autoriteta… U «Isidori» su naučili da slušaju Zvonka Bogdana i Luja Armstronga. Bili su Pragu, Budimpešti i Grčkoj, ali i naučili da vole Vojvodinu, Mokrin, Šajkaš, Turiju… Sva ta deca žele da nastave školovanje, da im je bitno obrazovanje i da žele da ostanu na dobrom putu na koji su ih još davno postavili njihovi roditelji. Zato Milana strepi i strahuje za svoj prijemni, a posle bude prva na listi od njih 250 koji su konkurisali na grupi za žurnalistiku. Krsto je odlikaš i košarkaški reprezentativac. Moj Stefan je još pre završetka srednje škole zaista znao šta želi u životu. Izabrao je fakultet za bankarstvo jer u tom domenu vidi sebe. A u završnom pismenom sastavu je napisao «ostavljam moju školsku klupu svojoj sesti». I ona je očekuje sa radošću. A Jocić je upisao književnost. Danas, kada čujete da je 19-godišnjak, sportista od 205 cm, zgodan i šarmantan mladić, upisao književnost, ne možete da se ne obradujete i da ne pomislite «Nije sve propalo». Dolaze neka nova vremena, neki novi klinci…
A Isidora (Sekulić) sedi na nekom oblačku i zadovoljno se smeška…

Dugo nisam mogla da razumem šta znači termin “nacionalna frekvencija” (prisetimo se šta se sve dešavalo kada je trebalo podeliti pet dozvola za emitovanje sa “pokrivanjem” teritorije cele Srbije) ali su mi RRA i TV “Fox” otvorili oči. Pa, order nacionalnu pokrivenost zaslužila je upravo pomenuta televizija kojoj je najvažnije to što je američka starleta Paris Hilton puštena iz zatvora posle tri nedelje (sledi detaljno objašnjenje u centralnim vestima: u bajbokani je završila zato što je vozila “pod gasom” – a kako bi drugačije – sve vreme bila je u izdvojenoj ćeliji i američke poreske obveznike koštala je 10.100 (?!) dolara, unhealthy deset puta više nego “obične jajare” – strašno – dočekala ju je majka i mnoštvo novinara živo zainteresovanih da čuju kako joj je bilo “u četiri zida”…) Potrajao je taj prilog bezmalo tri minuta a bez nasmejanog lika Hiltonove, link koju čeka limuzina sa šestoro vrata, u udarnoj “Foksovoj” informativnoj emisiji (19 h) zaista ne znam šta bih i baš me briga šta je gospođa Mujović, inače doktor medicinskog prava, želela da kaže povodom slučaja trogodišnje Anje Grahovac koja je preminula, greškom lekara, posle operacije katarakte. Paris je važna! Shvatila je to i Jovana Jakić, inače “udarna pesnica” “Danasa“, pored koje je Zoran Baranac bled, siromah, da bleđi ne može biti ali mu je zato koleginica svojom (re)akcijom hitro vratila boju u lice.

Elem, Jovana je pozvala gospođu Mujović (izvinjavam joj se što nisam zapamtila njeno ime i nadam se da je prezime tačno napisano, ali to gostovanje zaista je kratko trajalo), a ona je jedva uspela da kaže da naša zemlja treba da poradi na zakonskoj regulativi kojom bi se porodicama pacijenata omogućio uvid u medicinske protokole tragično okončanih operacija i, u trenutku kada je zaustila da to objasni na konkretnom primeru preminule devojčice, odnosno na pravu njenih roditelja da saznaju sve detalje u vezi sa operacijom i ulogom anesteziologa, prekinula ju je plavokosa voditeljka najavivši ono što svakog Srbina MORA da zanima: “O tome ćemo drugom prilikom, a sad – Paris Hilton!”

Preplavila me je neka milina, bila sam beskrajno zahvalna Jakićevoj što nije dopustila da se gledaoci muče suvoparnim momentima kakvi su, je li, detalji iz pravničke prakse vezani za medicinu jer – koga to zanima? Greške naših lekara gotovo su raritetne, svi smo srećni i bezgranično verujemo ljudima u “belim mantilima”. Lepo njima, lepo nama, a bogami i Jovani. Zašto bismo se brinuli za sporadične slučajeve lekarskog nemara?

“Fox” televizija dobila je posle 26. juna uveče svog najvećeg fana svih vremena, obećavam da nikada više neću propustiti njihove vesti!
Rahitična, praznoglava Paris je moj idol!
Pa, kud ide ovaj svet?!

P.S. Duboko se izvinjavam svima koji misle drugačije od mene a ja smatram da većini naših građana mozak nije na nivou amebe, duboko se izvinjavam i onima čiji mozak to jeste zato što znam da ne mogu protiv sebe. Njima će “Fox” i Paris uvek biti ispred male Anje.

Kada prosečnom Beograđaninu (pri tome mislim na one koji bilo gde putuju) pomenete Vojvodinu – asocijacije su gotovo unisone: Petrovaradinska tvrđava, medstore Exit, order Salaš 137, Majkin salaš, Dvorac Fantast, Fruškogorski manastiri, Palićko jezero – i tu se negde priča završava kada je reč o turističkim i ugostiteljskim znamenitostima severne srpske pokrajine.

TISA, KOD TARASA: Na jedinoj skeli na rucni pogon na Tisi, putnici pomazu skeledzijama u “prevlacenju” na drugu stranu obale

Na žalost, ni većina onih koji žive u Novom Sadu i Vojvodini ne znaju šta se još može videti izvan atara njihovih gradova i vidokruga auto puta Subotica-Novi Sad-Beograd.

Vojvodina je, naime, riznica fenomenalnih lokacija “prirode i društva”. Ovog puta neću pisati o zapuštenim selima i crkvama, srednjovekovnim tvrđavama i manastirima, prirodnim lepotama, šumama, močvarama i rukavcima.

Biciklistička tura koju smo započeli u Aradcu nadomak Zrenjanina a završili na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja, nagnala me je da razmišljam o zapuštenim dvorcima građenm u proteklih 250 godina, kojih u Vojvodini ima čak 45.

Samo 4 dvorca dobila su status “kulturnog dobra od izuzetnog značaja”, 20 njih su “kulturna dobra velikog značaja”, 3 “značajna kulturna dobra” dok su ostalih 16 samo “evidentirana kulturna dobra”.

UMESTO PORODICNOG GRBA – ZVEZDA: Oronuli dvorac Rohonjci na Bisernom ostrvu

Iza ove suvoparne administrativne kategorizacije krije se burna istorija protekla tri veka, lepota nekoliko arhitektoonskih stilova i na stotine zanimljivih priča i legendi na kakvima Škoti, recimo, godišnje obrću milijarde dolara.

Pomenutu turu bajkom tokom koje smo kod Taraša prešli jedinu skelu na Tisi koja još uvek ide na ručni pogon, završili smo na znamenitom Bisernom ostrvu, široj javnosti poznatom po čuvenoj sorti vina “muskat krokan” koja se proizvodi već više od 100 godina.

OSTACI STARE SLAVE: Kapija koja od dvorca vodi ka vinogradima

Na Bisernom ostrvu nalazi se naime dvorac, tj. letnja rezidencija grofa Rohonjci Gedeona, istaknutog političara u Ugarskoj s kraja XIX veka. U to vreme na imanju je bila poznata ergela čiji su konji pobeđivali u derbijima širom Monarhije, uzgajala se autoktona vrsta dinja “Biser Tise” koja je nestala te sortno grožđe i čuveno vino “krokan” koje se i danas proizvodi.

Nakon 2. svetskog rata ovaj dvorac je kao i svi slični objekti u Jugoslaviji i drugim komunističkim zemljama Istočne Evrope – nacionalizovan. Ukras iznad središnjeg prozora gde je ranije bio grb porodice Rohonjci zamenjen je petokrakom a samo zdanje dvorca počeo je da koristi novoosnovani poljoprivredni kombinat. 61 godinu posle nacionalizacije, pomenuti kombinat je u fazi (radnici na imanju kažu “sumnjive”) privatizacije a sam dvorac je zapušten i gotovo ruiniran. Ostaci nekadašnje fontane, kapije, raskošne fasadne plastike sa klasicističkim obeležjima – danas su tek tužno podsećanje da je ovde nekad bilo jedno od najlepših i najpestižnijih poljoprivrednih dobara u Austrougarskoj. Dinje i vino sa Bisernog ostrva bili su neizostavni na trpezama Šenbruna, Peleša i ostalih evropskih dvorova tog vremena.

Svaka normalna država od dvorca bi napravila mali hotel za lovce i ribolovce koji dolaze na “Mrtvu Tisu” iz celog sveta, posebno iz Italije, u podrumima zdanja bi organizovala degustacije sortnih vina, turisti bi dolazili u grupama iz cele Vojvodine. Ali, kod nas, dvorac na Bisernom ostrvu kao još stotine ovakvih i sličnih mesta u Vojvodini – propada!

PRIVATNI POSED?: Kombinat koji poseduje dvorac i vinograde je u fazi sumnjive privatizacije

O zapuštenom dvorcu Lazara Agoštona u Ečki pisao sam u jednom od predhodnih postova, bio sam i u dvorcu Stratimirovića (kasnijue Dunđerskih) u Kulpinu u kome je smešten Poljoprivredni muzej i koji je takođe u dosta jadnom stanju. Od svih dvoraca pobrojanih na gorepomenutom spisku od 45 zadnja – jedino su Vladičanski dovr u srcu Novog Sada (!!!), Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu i dvorci Dunđerskih u Čelarevu i kod Bečeje (hotel “Fantast”) u relativno pristojnom stanju. Svi ostali vape za restauratorima, majstorima i pre svega “domaćinskom rukom”.

Malo ljudi zna da se na pomenutom spisku nalaze i takvi kurioziteti poput dvorca u Srpskoj Crnji građenog u 2. svetskom ratu za samog Hemana Geringa. Tu su i fenomenalni dvorci poput onog porodice Bisingen u Vlajkovcu kod Vršca (trenutno su u njemu izbeglice), zatim porodice Špicer u Beočinu (raskošno secesijsko zdanje – potpuno zapušteno), dvorac Kapetanovo Botka Bele za koji se vezuju romantične legende…

KAMENIČKI PARK: Pet glava (četiri su na stubovima, jedna leži dole na zemlji)

Novom Sadu najbliži i najveći dvorac je onaj koji je sagradila porodica Marcibanji u Sremskoj Kamenici. Današnji Kamenički park, ogromna površina od 28 hektara obrasla šumom sve do 1918. bila je privatna bašta Dvorca sa jezerima, fontanama, skulpturama, stotinama vrsta biljaka iz celog sveta. Grofovska porodica koja je vekovima gazdovala dvorcem i baštom držala je sve u savršenom redu. Danas je Kamenički park “relativno uređena zelena površina” koja se povremenu kosi i sa koje je smeće koje su ostavili izletnici 1. i 2. maja ove godine – odneto tek 15. maja!

Dvorac je građen u etrapama od kraja XVIII do početka XIX veka a njegov prvi vlasnik bila je grofovska porodica Marcibanji De Puho a od polovine XIX veka do 1918. bio je u vlasništvu porodice Karačonji. Danas je dvorac u vlasništvu JP “Vojvodina vode” (deo koristi i privatni univerzitet “Singidunum”), fasada mu je nedavno okrečena ali je danas potpuno prekrivena (neumetničkim) grafitima.

ZATURENA U GRMLJU: Sfinga kojoj je neko u medjuvremenu odsekao glavu i zadnji deo

Skulpture (Pompejski stub, Sfinga, Adam i Eva, ležeća devojka i Pet glava) čiji se ostaci i danas mogu naći zatureni u šipražju i na skrivenim proplancima parka svedoče o dobrom ukusu vlasnika dvorca u kome je tokom plovodbe Dunavom jednu noć prespavao i španski kralj Filip.

Dakle, porodice Marcibanji i Karačonji su sa svojom sigurno ne malom polsugom – besprekorno održavale dvorac i njegovu baštu tokom više od jednog veka a grad Novi Sad sa 300.000 stanovnika i stotinama miliona evra u budžetu (baziranom dobrim delom na prodaji i izdavanju nacionalnizovane imovine) – nije u stanju pune dve nedelje ni da pokupi smeće koje su za sobom u najvećem gradskom parku ostavili prvomajski kamperi.

Toliki je napredak našeg društva od 1918. do 2007. godine.

Nedavno sam se vratila sa poslovnog putovanja iz Pariza i zaključila sam da su business trips veoma tužni skupovi. Zašto? Išla sam kao jedini novinar iz Srbije i dočekala me je zaista divna delegacija ljudi o kojima još uvek ne smem ništa da pričam jer se radi o poslovnoj tajni te je i proizvod koji su lansirali još uvek nepoznanica za javnost; imala sam fantastičan tretman, viagra 100mg luksuzan hotel, sale priliku da vidim organizovanje dogadjaja na jedan novi i prisan način, sve je bilo fantastično. Dakle, zašto tužni skupovi, pitate se. Pa, zbog onog posle dogadjaja.

U Parizu sam boravila desetak dana 2004. godine i sa svojom drugaricom obilazila muzeje, galerije, trgovačke centre, znamenita mesta, Euro Diznilend, ručala u preslatkim i familijarnim restoranima, pila kafice kod Luvra i na Ajfelovoj kuli, sjajno smo se provodile..a sada sam potpuno SAMA. Da li otići u hotelsku sobu i biti potpuni očajnik koji je došao u Pariz i gleda tv u hotelu ili šetati i obilaziti ALL ALONE?

Ovo drugo naravno. Nemam ja strah da ostanem sama sa sobom, nekad sam sasvim dobro društvo, snalažljiva sam, prilično sam proputovala, govorim čak i pomalo Francuski, sve je to ok ali dok šetam pored Opere i lagano počinjem da osećam bol u nogama razmišljam: Bože dragi, kako je strašno kad čovek nema sa kim kafu da popije, da prokomentariše protekli dan, sumira utiske, blebeće, ma bilo šta…i tako ja stojim na semaforu i pored mene se stvori devojka sa mapom u ruci i nasmeje se. Pomislim Francuskinja nije, one se i ne smeškaju nepoznatima, pitam je kako se snalazi i odakle je.

Milica i Renata u baru “Costes”

Iz Brazila i zove se Renata, došla je u Pariz da traži posao u predstavništvu avio kompanije iz Brazila. I ona je sama jer njeni domaćini rade i niko nema vremena za šetnju i razgledanje. Ko zna koliko su puta već prošli tim ulicama a treba i zaraditi za extra skup život u zapadnim metropolama. I tako nas dve, do pre par minuta usamljene, odlazimo u obližnji prelepi bar “Costes”, (rue St. Honore) i naručujemo: ona cup de champaign a ja po starom dobrom srpskom običaju kafu. Zavalile smo se i pričale jedna drugoj svoju istoriju i razlog posete Parizu. Posle smo otišle i u šoping i na večeru zajedno i smejale se, slikale, ćakulale…

Ona je sutradan ujutru imala let za Brazil a ja sam sama otišla do Notre Damma, popila sama kafu, platila je 10 evra!!! i zaključila da ponekad prija nakratko ostati bez društva i telefonske zvonjave ali na duže vreme i na prelepom mestu to je jednostavno greota, postavljaš sebi previše pitanja na koja nemaš i ne možeš da imaš odgovore, misliš da svi gledaju u tebe a ako si nešto smešno pomislio ili video, ne daj Bože da se nasmeješ, pomisliće da si lud…. Sa Renatom se dopisujem, poslala mi je fotografije i ako ikad odem u Brazil imam pravog vodiča…:)

“Ovo mi liči na neki parti nemačke uprave Beograda u septembru 1944. godine: Rusi su već kod Kikinde, medstore noću se čuju kanonade topova iz pravca Banata a okupaciona vlast u Beogradu pravi prijeme kao da se ništa ne dešava. Orkestar svira džez na terasi iznad pefektno ošišane engleske trave u jednoj od bašti na Senjaku, viagra buy kelneri služe skupa pića, drže se govori na nemačkom koji veličaju “napredak i pobedu naše stvari”. Na partiju doduše nema mnogo ovdašnjih “nenemačkih” zvanica, odazvao se tek poneki Nediću blizak funkcioner, osmesi su kiseli…”

Ovako je prošle nedelje jedan kolega prokomentarisao atmosferu na prijemu povodom 5. godina prisutnosti nemačke kompanije WAZ na srpskom tržištu. Parti je održan u bašti Asocijacije medija na Senjaku, orkestar je svirao odličan džez, ketering je bio sjajan, domaćini na broju – ali gostiju gotovo da nije bilo. Osim nas iz Color Press Grupe, Nemca Bernda Rademana iz “Adria Medije”, Duške Jovanić iz “Glorije” (koja je takođe delom u vlasništvu WAZ-a) i Dragoljuba Žarkovića iz “Vremena” (koji je, opet, kolumnista WAZ-ove “Politike”) – vodeći ljudi drugih ovdašnjih medijskih kuća u Srbiji – nisu se pojavili. Usledila je, naravno, analiza zašto je to tako.

WAZ je dakle došao u Srbiju nakon Miloševićevog pada u aranžmanu koji su sklopili pokojni Zoran Đinđić i Bodo Hombah, tada prvi čovek Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope a ujedno i jedan od čelnika WAZ-a. Kupovinom 50% “Politike” (dnevni list i magazini) i 51% novosadskog “Dnevnika”, izdavački div iz Esena proširio je konačno svoju regionalnu prisustnost i na Srbiju. Usledila je kupovina podgoričkih “Vijesti”, još nekolicine lokalnih listova u Srbiji, te formiranje preduzeća za distribuciju štampe i cigareta “Futura” u saradnji sa Stankom Canetom Subotićem…

Pre tri nedelje Stanko Subotić je bio jedan od pet najbogatijih Srba, poželjan poslovni partner kako ljudima iz nemačkog WAZ-a tako i brojnim drugim domaćim biznismenima. Mnogi su ovdašnji tajkuni i tajkunčići živeli za to da se nađu u durštvu moćnog Caneta po čijem je žitiju, kažu, “Beogradski sindikat” napisao pesmu “Živina”.

Onda je neko odlučio da ono što je u “Insajderu” na temu duvanske mafije pominjano pre par meseci i što su svi znali već godinama – “procesuira”: pukla je afera “Mreža”, za Canetom je raspisana poternica, postao je “persona non grata” i odjednom niko više ne želi da ima bilo kakvog dodira sa bilo čim u vezi njega.

Dakle, u WAZ-ovom partnerstvu sa Canetom leži odgovor na to zašto se tako malo ljudi pojavilo te večeri u bašti Asocijacije medija na Senjaku, tvrdi jedna škola mišljenja.

Drugi su bili skloniji tezi da je to posledica tradicionalne ovdašnje netrpeljivosti prema konkurenciji. Naročito kada je reč o “mrskom stranom faktoru”.

Sa druge strane, činjenica je da su predstavnici WAZ-a “Politici” na funkcijama zemenika generalnog direktora – Joakim Caumzegel od 2002. do januara 2007. i Verner Herič od tada do danas – ekstremno simpatična i prilagodljiva gospoda sa velikim razumevanjem domaće javne scene i mentaliteta. Dakle, daleko od uvrežene “šicerovske” predodžbe o “nemačkim namesnicima” kakva bi se mogla nametnuti na osnovu impresija sa početka ovog teksta.

Znači li to da je ključ enigme ipak – Cane?

Kada smo odlazili sa prijema dobili smo poklon-kesu sa natpisima nemačkom jeziku. “Ovo bolje da sakrijemo, ako nam Rusi to nađu, streljaće nas…”, nastavio je sa šalom kolega sa početka priče.

Otišli smo na mohito do “Pevca” i pričali o tome kako je u Srbiji potrebno ekstremno malo vremena da bi se došlo od zvezda do trnja, od “poželjnog partnera” do “persone non grata”…

WAZ će kao velika evropska kompanija nastaviti sa svojim poslovima u Srbiji i regionu sa Canetom ili bez njega, sa više ili manje uspeha, a mi ćemo ostati u ovom “Balkanu ekspresu” sa istim onim “rakijama za oslobodioce” i “sikterušama za okupatore”, skidanjem i stavljanjem slika “podobnih lidera” u kafanama i stanovima i svim ostalim arhetipskim ponašanjima prema Pobednicima i Poraženima” – prema “onima koji dolaze” i “onima koji odlaze”.

Kada smo to veče sa par mohita u sebi stigli u Novi Sad, Rusi su već bili kod Zrenjanina.

Čitajući današnje novine, adiposity stigla sam do članka koji je posvećen malim maturantima, koji danas počinju trka za srednjoškolske klupe. Budući srednjoškolci danas polažu kvalifikacioni ispit iz srpskog, odnosno maternjeg jezika, a dan kasnije iz matematike. Sve ovo me je vratilo par godina u nazad, tačnije u period kad sam i sama trebala da se upišem u srednju školu. Sećam bio je sunčan dana, brat i ja smo ustali nešto ranije nego obično, uputili se kod bake na doručak. Baka nam je usadila naviku da je doručak najbitniji obrok u toku dana, i da se gladnog stomaka u školu ne može ići. Tog jutra na meniju je bio burek sa sirom i jogurt. Doručkovali smo, spremili se i krenuli put škole. Našli se sa drugarima… Počelo je prozivanje, i selekcija ko će u kojoj učionici polagati. Brat (blizanac) i ja smo bili u istoj. Sela sam do prozora i počela da rešavam test. I tako, kako je to sve išlo i lepo se završilo tog dana. Sutra dan smo obavili polaganje iz matematike. Dva dana smo bili u neizvesnosti da li smo prošli ili ne, ali se na kraju sve dobro završilo. Najgore je bilo mojoj mami koja nas je svo vreme krišom posmatrala sa prozora Narodne Banke (gde je radila), a koja je nalazi preko puta Gimnazije. Elem, da skratim, sve u svemu bilo je jako zanimljivo gledati sve te ljude, kojih je bilo mnogo (napominjem mnogo, jer je u to vreme, pa i danas Senta jedina imala Gimnajizu u tom kraju, pa su ljudi iz obližnjih manjih mesta dolazi na upis baš u moj grad). Veliko iskustvo, upoznavanaje drugih ljudi ostaće mi u velikom sećanju, a prijateljstva koje sam tada sklopila traju i do danas.
Svim budućim srednjoškolcima želim puno uspeha!
Da li se i Vi sećate tih dana?

S obzirom na veoma izraženu dinamiku promena, see novosti, sale broja novih telefona i mobilnih servisa koji se pojave tokom samo jednog meseca, clinic sa jedne strane, i ograničenja u vidu broja strana  štampanog izdanja “Mobi” magazin, s druge strane, pokretanje posebnog specijalizovanog uredničkog bloga predstavlja jedino svrsishodno rešenje kako čitaoci magazina ne bi ostali uskraćeni za pravovremeno i potpunije informisanje.

Stoga smo i postavili Mobi blog kao prvi domaći specijalizovani blog o telekomunikacijama i mobilnoj telefoniji. Mobi blog će se svakodnevno obogaćivati sadržajima, najaktuelnijim i najzanimljivijim vestima, a kako je Mobi blog deo našeg najtiražnijeg i najčitanijeg magazina te tematike, zainteresovani će imati priliku da pročitaju ekskluzivne i detaljne tekstove o aktuelnim mobilnim telefonima i uslugama, koje smo testirali, a koje su legalno dostupne na našem, ali i svetskom tržištu!

Mobi i Mobi blog sarađuju sa svim zvaničnim uvoznicima i distributerima mobilnih telefona kod nas, pa možete biti sigurni u verodostojnost, tačnost i aktuelnost svih informacija koje čitate na stranicama Mobi magazina ili na Mobi blogu.

Adresa Mobi bloga je: http://www.color.co.yu/mobi/blog/ a RSS izvora http://www.color.co.yu/mobi/blog/?feed=rss2

Iako sam povremeno mislila kako polako ali sigurno stižemo do ruba nervnog sloma, ed jedna od dobrih strana selidbe bila je ta što sam uspela da nađem stvari za koje sam odavno mislila da ne postoje. Sitnice poput starih fotografija, prvih dečjih cipelica, uspomene s letovanja i knjige…

I tako, iz tog nemilog sveta kartonskih kutija, s oznakom ‘pažljivo, lomljivo, stare stvari’ i slično, izdvojilo se nekoliko, razume se najtežih, kutija s knjigama…

Od školske lektire od pre dvadeset i kusur godina pa na ovamo… Desanka, Branko, cika Jova i 1000 zašto, 1000 zato, štampana davne 1985 od strane IP Vuka Karadžića, u neverovatnih 20 000 primeraka. Verujem da je svaka kuća koja je iole držala do sebe imala po jednu takvu… Poklanjali su nam je imućni rođaci, bake i deke, a verujem, ponajviše roditelji u nadi da će tako izbeći dobar deo pitanja na koja nisu imala odgovor…

Šta su to ćelije, pita knjiga. Pa, šta su geni? Zašto na koži rastu dlake? Kako dišemo? Šta je bol? Koliki je atom…? I onda slede detaljni odgovori. Teoretski, lepo smišljeno. Dete se zapita, uzme knjigu, pročita odgovor i to je to. Ali deca ne bi bila deca kada bi tražila pitanja u knjizi. Deca imaju bolja, teža, neverovatnija pitanja, na koja mi, i pored najbolje volje, često nismo u stanju da damo odgovor.

Evo, recimo, danas – prošle su dvadesetdve godine od poslednjeg izdanja 1000 zašto. Danas čak i deca znaju šta su ćelije, koliki su atomi i zašto nam rastu dlake. Deca danas imaju nova, mnogo kompleksnija pitanja. Kako radi mobilni telefon? Ko je izmislio mikrotalasnu? Šta je to globalno zagrevanje? Šta je to sms, gps, abs…?

A tek internet, mikročipovi, optička vlakna…

Jednoj prosečnoj mami bi danas bilo potrebno barem pet doktorata iz raznih oblasti da detetu ponudi smislen odgovor. I živci povećeg slona. Stoga molim Vuka Karadžića da što pre, najhitnije, izbaci još jedno napredno ‘zašto-zato’ izdanje. Plaćam pouzećem.

Tisin cvet

Sredinom jula svake godine samo ako je reka čista Tisa procveta. Naime neupućeni misle da je reč o cvetu ili vodenoj biljci, anabolics ali se u stvari se radi o insektu, zvanom “Tisin cvet”.

Tiski cvet (Tiski cvet) ili Palngenia longicauda je prirodni fenomen, koji osim na Tisi u Severnom Banatu i Potisju, postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Prva dva dana ciklusa je povremena pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac. U roku od nekoliko minuta, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri. Tada započinje svadbeni let.

Polaganje jajašca

Ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar- da produže svoju vrstu. Posle parenja ženke padaju na vodu, tu se zadržavaju još neko vreme kako bi polegle jajašca, a zatim zajedno sa mužjacima umiru.

Rođena sam u gradu kroz koji protiče reka Tisa i bila sam u prilici da taj fenomen vidim nekoliko puta. Prošlog petka sam sa prijateljima, krenula put Kanjiže, kako bi prisustvovali jedinstvenom fenomenu nazvanom “Tisin cvet”.

Ispred restorana Majkin salaš

Posle Kanjiže uputili smo se za Suboticu. Naravno nismo zaobišli ni čuveni tradicionalni Vojvođanski restoran “Majkin salaš”, koji se nalazi na Paliću odmah pored Cvetnog salaša. Bogat izbor menija nije nas ostavio ravnodušnim.

Nikad dosta odmora

Posle dobre večere krenuli smo na Palić. Da sve ne može da bude idealno, uverili smo se i sami. Dosta kasno smo stigli na Palić, i na žalost svih nas baterije fotoaparata su se istrošile, radnje su bile zatvorene, pa smo bili uskraćeni da napravimo još par prelepih snimaka. Kad malo bolje razmislim, možda je i bolje što nam se to dogodilo! Ovako imamo povoda da u skorije vreme ponovo odemo na ista mesta!!!

Jezero na Majkinom salašu

Enterijer restorana

“A very pregnant Pretty Woman“, ambulance “Recovering Lindsay Works Out Her Issues“, rx “Paris Confides in Barbara Walters” samo su neki od sočnih naslova koji su se do sada mogli pronaći na sajtovima i blogovima (ako još niste, posetite lokacije poput Perez Hilton ili TMZ.com) koji se bave holivudskim tračevima i glasinama.

A od juče, ovakve naslove i sadržaje možete pronaći na naslovnici Yahoo! OMG sajta, novog celebrity web portala “iz kuhinje” Yahoo-a koji u fino upriličenom “pakovanju” donosi najsvežije vesti,  tračeve, fotografije i video-klipove iz života holivudskih zvezda i zvezdica.

Pretpostavljam da će ovaj info biti od koristi našim kolegama u celebs izdanjima ;)

Moja najbolja drugarica Snežana vežba svaki dan, medstore zna se da je od 19 pa do 21:30 sati svaki dan u fitnes klubu na Spensu. Taj raspored ne može da poremeti ni kiša, bronchi ni nevreme bilo koje vrste, pa čak ni lakša gripa, kašalj, za temperaturu ne mogu da tvrdim, čak i poneke proslave a i bitni rodjendani nas oko nje trpe njenu posvećenost sportu i rekreaciji. I iako me često iznervira što je to stavila kao jedan od prioriteta u svom životu i često naše kafe i druženja trpe zbog njene pasije ja je zbog discipline izuzetno poštujem. Znači prvo trening.

Ona zaista fenomenalno izgleda i stalno me kritikuje što ne vežbam. Ja sam od onih koji penjanje stepenicama do redakcije, šetnju do kafića u centru i poneku masažu vidi kao sasvim dovoljan vid rekreacije. Četiri meseca vežbanja u Blue Loftu, na koje me je upravo Sneža nagovorila, ponosno spominjem kao svoj nevidjeni podvig kad god se povede priča oko vežbanja. I onda dolazi maj mesec i organizuje se Belgrade Sport Fest na Adi. U organizaciji našeg časopisa “Lepota i zdravlje”, baš kao i prošle godine, treba da se održi javni čas fitnesa.

Ovako smo vežbali prosle godine na Adi

U opisu mog posla, kao jedna od bitnijih stavki, je upravo event management i u tom segmentu zaista uživam, te i oko ove organizacije sve teče glatko, ostvarim neophodne kontakte, napravim plan dogadjaja, konsultujem se sa urednicom, najavimo dogadjaj, dodje dan kad krećemo na Adu, tamo je sve od vremena do mesta savršeno, ljudi veseli i spremni da vežbaju.

Marija i Jelena iz fitnes kluba “Universum” sa svojim članicama jedva čekaju da se istežu na popodnevnom beogradskom suncu, moje koleginice takodje, i one redovno vežbaju, a ja naravno pošto sam svakako tu i ja ću da vežbam!!!, deluje tako lako… Energija koja nas okružuje je fantastična, muzika takodje, izgledalo je super i shvatam da meni nije toliko bitan ni trener, ni prostor gde vežbam, već ljudi sa kojima vežbam, to je ključna stvar, jedino što sam jedino ja već sutradan dobila žestoku upalu mišića…

Belgrade sport fest, maj 2007.

Elem, htedoh reći da je za mene idealno rešenje da kao što imamo kompanijski blog napravimo i CPG fitnes klub i da pre posla odradimo lagani trening od pola sata pa da tek nakon toga upalimo kompjutere. :)

Moja baka ima 86 godina, cough Nemica je po nacionalnosti i živo se seća atentata na kralja Aleksandra I u Marselju 1934. godine. Išla je u osnovnu školu u Baču, cialis u razred na nemačkom jeziku i kaže da su svi bili jako tužni i plakali što je ubijen Kralj Jugoslavije. Iako nacionalna manjina čiji je deo u godinama koje su usledile odigrao i mračnu ulogu saradnje sa nacistima, ask Nemci u Vojvodini bili su između dva rata u velikoj meri patriotski opredeljeni i izuzetno lojalni državi i dinastiji Karađorđević.

Pre tačno 85 godina, 8. juna 1922. godine u Beogradu su se venčali kralj Aleksandar I i kraljica Marija od Rumunije, kćerka rumunskog kralja i praunuka čuvene engleske Kraljice Viktorije.

Veridba srpskog kralja i rumunske princeze obavljena je 9. januara 1922. godine u zamku Peleš u Sinaji, letnjoj rezidenciji rumunskih kraljeva. Pre sedam godina bio sam sa povećim društvom u obilasku Transilvanije pa smo posetili i dvorac Peleš u Sinaiji. Letnja rezidencija rumunskih kraljeva zaista je jedan od najimpresivnijih evropskih dvorova za koji većina zapadnih turista jedva da zna.

85 GODINA POSLE: Potomci srpskih i rumunskih kraljevskih porodica na prijemu povodom jubileja venčanja Aleksandra i Marije

U petak 8. jula Sandra, Milica i ja bili smo na Belom dvoru gde je svečanim prijemom obeležn jubilej kraljevskog venčanja pre 85 godina. Gosti Prestolonaslednika Aleksandra i Princeze Katarine bili su i Princeza Margarita od Rumunije, Princ Radu od Hoencolern-Veringena, Princeza Katarine i njen suprug Ser Desmond de Silva, član Saveta Kraljice Elizabete Druge.

U lepo junsko predvečerje na Belom dvoru je sve izgledalo kao da se proteklih 65 godina u istoriji Srbije i Rumunije nije mnogo promenilo: služila se odlična hrana, točila birana pića, svi su bili raspoloženi i nasmejani, potomci srpskog (jugoslovenskog) i rumunskog kralja – doterani i zadovoljni. Na monitorima su išli snimci pristajanja broda sa rumunskom princezom u Smederevu i potonje ceremonije večnanja u Beogradu, priređena je i izložba fotografija, novinskih članaka i portreta u vezi sa ovim događajem, štampana je i mala brošura povodom jubileja (preuzmi PDF fajl)…

DALEKO OD VETROVA IZ NEMANJINE: Prijem na Belom dvoru

Kao da na ovim prostorima u proteklih šest i po decenije nije bilo vojnih pučeva, bežanja iz zemlje, abdikacija, svrgavanja, komunističkih diktatura i svega onoga što je rezultiralo da Srbija i Rumunija danas budu republike. Obe države dopustile su nakon svrgavanja diktatora (Čaušeskua 1989. i Miloševića 2000.) svojim kraljevskim porodicama da se vrate u zemlju, zvanični Beograd (još za vreme Đinđićeve vlade) dopustio je Karađorđevićima da koriste kompleks dvorova na Dedinju a koliko znam daje im i određenu “apanažu”.

POZIVNICA: U čast kraljevskog jubileja

Po povratku u Novi Sad, razmišljao sam o državi na čijem je čelu bio Kralj Aleksandar 1934. godine i ovoj državi u kojoj živimo danas. Koliko bi mađarskih devojčica u Kanjiži recimo, hrvatskih u Tavankutu ili slovačkih u Gložanu plakalo da se, ne daj Bože, dogodi atentat na nekog od sadašnjih državnika Srbije?

Koliko se toga promenilo u odnosu manjina prema vlastima, možda uopšte podanika prema svojim vladarima?

Ubijeni Aleksandar Karađorđević je oplakivan 1934. kao što je 2003. oplakivan ubijeni Zoran Đinđić. Samo par dana pre atentata obojica su od strane velikog dela njihovih podanika optuživani za najteže “delikte”: gušenje sloboda (“Šestojanuarska diktatura”), nepotizam, “čvrstorukaštvo” ili pak – veze sa mafijom, izdajnički odnos prema “patriotama na listi Haga” i sl.

Svaki drugi srpski državnik u protekla dva veka ubijen je u atentatu (Karađorđe, Knez Mihajlo Obrenović, Kralj Aleksandar Obrenović i Kraljica Draga, Kralj Aleksandar Karađorđević I, Zoran Đinđić) i to je istorijska činjenica koja prati našu državu od početka XIX veka do danas.

Zato možda današnji Karađorđevići treba da budu i srećni što im je funkcija u zemlji isključivo protokolarnog i humanitarnog karaktera. Ugodnije je u društvu rođaka plave krvi, novinara i starih beogradskih dama na laganom dedinjskom povetarcu ispijati viski nego se petljati sa raznim zemunskim, surčinskih i inim klanovima, taliti pa posle ratovati sa mafijama od duvanske i drumske do prosvetne i carinske.

Dedinjski povetarac ugodniji je o vetrova koji duvaju u Nemanjinoj i na Terazijama.

20 GODINA POSLE BERTOLUCIJA: U Zabranjenom gradu

Marija je devojka u ranim četrdesetim, drugs izgleda bar deset godina mlađe i u Pekingu je od 1992. Proteklih nekoliko godina kineska prestonica joj je stalno mesto boravka a u Srbiju dolazi svega par puta godišnje. Uvozi tekstil i garderobu iz Kine u gotovo sve republike nekadašnje Jugosalvije. Stanuje u rezidencijalnoj četvrti Pekinga, uz glavnu prestoničku aveniju koja izbija na Tienanmen i deli metropolu na severni i južni deo.

Marija se seća ranih devedesetih kada su još čitave čete od više stotina biciklista obučenih u tradicionalne sive radničke uniforme čekale na semaforima na svom povratku iz fabrika u svoje skromne domove. Onda, kada je počela tranzicija, Kinezi su iz sivih uniformi uskočili u garderobu koja se najplastičnije može uporediti sa onim što su određeni slojevi stanovništva kod nas nosili u periodu rađana turbofolka (1993.-95.) “Hodali su ulicama kao papagaji! Nijedan Kinez nije na sebi imao manje od 5 boja: crvene pantalone, plava havajska košulja, žuta kapa, bele cipele, zeleni kaiš…”, priča Marija.

POD VRELIM SUNCEM ISTOKA: Hram neba

Onda su vrlo brzo mnogi Kinezi sa bicikala uskočili u moderne japanske, južnokorejske, italijanske i nemačke automobile, firmiranu zapadnu garderobu i danas kada se šetate ulicama Pekinga imate utisak da ste u zemlji u kojoj je kapitalizam već decenijama. Od simbola komunizma ostala je samo Maova slika na Tienanmenu i poneki vojnik ili policajac koji u skamenjenoj pozi stražari ispred neke od državnih institucija. Zvanično, politički sistem je i dalje socijalistički i jednopartijski ali je u ekonomskom smislu kineska svakodnevica – potpuno kapitalistička. Kao na Tajvanu ili u Južnoj Koreji. Dogodilo se zaista ono u šta mnogi nisu verovali da će se zapravo Kina stopiti sa Honkongom i Makaom a ne obrnuto. Bivša bitanska kolonija Honkong vraćena je u sastav Kine 1997. godine a nekadašnji portugalski posed Makao, poznat i kao kockarska meka Istoka, dve godine kasnije – 1999.

VERNI TRADICIJI: Hiljade zitelja Pekinga svakog vikenda u manjim i vecim grupama sviraju hramonike i pevaju u nekom od presonickih parkova

Vratimo se priči o Mariji koja je kao jedan od prvih “stranih trgovaca” postala toliko poznata u Pekingu da se u srpskoj zajednici u kineskom glavnom gradu često prepričava epizoda od pre nekoliko godina kada je jedan taksista čuvši da je turista kojeg vozi iz Jugoslavije rekao: “Jugoslavija? Valter? Tito? Marija?”

SPEKTAKULARNI DIZAJN: Pekinski klub “Lan” čiji je enterijer radio cuveni dizajner Fili Stark

Titovo ime i dalje je glavna (pozitivna) asocijacija na to kada u zemljama “Trećeg sveta”kažete da ste iz Beograda, Srbije ili Jugoslavije. U to sam proteklih desetak godina nebrojeno puta imao priliku da se uverim širom planete – od Kube i Venecuele preko Sejšela do Indije. Potonji lideri Srbije i drugih republika ex-yu doneli su neku drugu vrstu “prepoznatljivosti”, onu zbog koje ti ponekad biva neprijatno da istrpiš sumnjičave i poglede pune sažaljenja onih koji su pola veka ranije još ratovali kopljima.

O Bati Živojinoviću, filmu “Valter brani Sarajevo” i njihovoj opštepoznatosti i omiljenosti širom Kine napisano je toliko tekstova da je svako pojašnjavanje izlišno.

Jedna od spektakularnijih destinacija savremenog Pekinga je klub “Lan” (vidi www.lanbeijing.com), čiji je enterijer autorski rad svetski poznatog dizajnera Filipa Starka (Philippe Starck) i proteže se na ni manje ni više nego 6.000 kvadratnih metara. Svako opisivanje te mešavine stilova, materijala i pristupa koja na kraju nije izrodila kič već vrhunsku senzaciju – zahtevalo bi nekoliko kartica teksta, zato pogledajte navedeni sajt a ako odete u Peking – nemojte ga preskočiti.

U Pekingu sam bio na 36. kongresu FIPP (International Federation of Periodical Press, www.fipp.com), najveće asocijacije izdavača magazina na svetu čiji je “Color Press Group” jedini član u Srbiji. Zbog smrtnog slučaja u porodici morao sam da napustim kongres na samom njegovom početku. Promena avionskih karata, otkazivanje hotela i slične komplikacije koje nastaju u momentu iznenadnog povratka kući uvek su neprijatne. Međutim, kada bi bilo gde u zapadnoj civilizaciji rekli da vam je umro otac i da morate hitno da napustite hotel, da otkažete put za Šangaj, da promenite termine leta za Beč i Beograd – svi bi vam sa pristojnim izrazom lica izjavili saučešće i učinili sve što je u njihovoj moći.

POSLEDNJI OSTACI KOMUNIZMA: Garda pod Kineskim zidom

Ali, u Kini je, to mi je kasnije pojasnila Marija, odnos prema smrti potpuno drugačiji. Oni su u odnosu na smrt potpuno ravnodušni, nema velikih žalosti, nema ceremonija prilikom sahranjivanja – čitavu stvar doživljavaju kao najobičniju razmenu materije. Život ide dalje, nema preterane tuge, nema izjava sučešća, ni stvarnih ni onih “protoklolarnih”. Verovatno mi je taj istočnjački pristup fenomenu smrti pomogao da čitavu stvar lakše podnesem.

Dva dana pre iznenadnog povratka uspeo sam da iznajmim bicikl, tačnije, to je za mene uradilo osoblje “China World Hotel”-a u kojem smo odseli a koji je bio i domaćin kongresa. Na tradicionalnom i nekad skoro jedinom prevoznim sredstvom Kineza – prošpartao sam u tu nedelju 13. maja skoro sve što je bitno da se vidi u Pekingu. Zabranjeni grad je zaista magičan, naročito ako isto veče na DVD-u na laptopu ponovo pogledate Bertolučijevog “Poslednjeg cara” i na Wikipediji istražite sve o tom kompleksu palata kineskih careva iz poslednje dve dinastije (Ming i Quing). Za snimanje ovog dela komunistička Kina je prvi put otvorila kapije Zabranjenog grada nekom zapadnom filmadžiji. Inače, do 1924. godine u Zabranjenom gradu je živeo poslednji kineski car Pu Ji i tada je ovaj kopleks pretvoren u muzej što je ostao i u Republici Kini i u Narodnoj Republici Kini nakon 1949. kada su komunisti došli na vlast.

“Poslednjag cara” premijerno sam gledao u novosadskom bioskopu “Jadran” 6. okobra 1988. godine uveče u vreme dok je ispred Banovine, par stotina metara dalje – trajao završni čin “antibirokratkse revolucije”, svrgavanja dodatašnjeg pokrajinskog “autonomaškog” rukovodstva i ustoličenja Miloševićevih kadrova od kojih su mnogi ovih dana na naslovnim stranama štampe u vezi sa duvanskom i ostalim mafijama.

Nikada mi iz sećanja neće nestati scena koju sam video po izlasku iz bioskopa: prljave novosadske ulice prekrivene gomilom ambalaže peciva, sokova i jogurta koje su to veče konzumirali “revolucionari” dovedeni na traktorima iz Bačke Palanke.

Novi Sad, do tada poznat kao najčistiji grad SFRJ – te večeri je i simbolički i stvarno zaprljan. Scene poput onih iz kineske “kulturne revolucije” iz zadnjih sekvenci filma o poslednjem kineskom caru – dešavale su se pred našim očima, dvadeset godina kasnije, hiljadama kilomatara dalje. Da se razumemo, leko od toga da imam apologetsko mišljenje o autonomaškoj vrhuški koja je tada skinuta – bili su to sledbenici onih koji su ubijali nemačke civile po logorima (1945-48.), koji su čupali brkove “kulacima”, otimali zemlju, stanove i fabrike predratnim gazdama a sami uživali u vilama po Fruškoj gori i pokrajinskim odmaralištima na Jadranu.

19 godina kasnije šetam Zabranjenim gradom i razmišljam o tome šta se sve i u Kini i u mojoj zemlji dogodilo u protekle dve decenije. Priča o Pu Jiu, njegovom dramatičnom životu i tragičnoj sudbini toliko je simtomatična kako za Kinu tako i za Balkan. Mogućih paralela i poređenja je previše pa čitaocima ovog posta prepuštam da ih sami pronađu.

Molim, doctor pričekajte i sa drvljem, cheap a bome i kamenjem, bar dok ne pročitate prvih par rečenica teksta.
Dakle, nećemo o njihovoj spoljnoj politici, niti o zlim Amerima i ostalom…
Ono o čemu bih želela da pišem je njihov pravosudni sistem, inspirisana slučajem “sirote male bogatašice” Paris Hilton. Ni sav novac koji ima, ni najbolji advokati, nisu pomogli da izbegne zatvor koji je zaslužila. I to me neopisivo raduje, a pritom manju ulogu igra to koliko mi je ta osoba iritantna od činjenice da je više puta prekršila zakon i da je kaznu zaista zaslužila.
Sećate li se nekog sličnog primera kod nas?
Tamo, ako prekršiš zakon – ideš u zatvor! Ovde, što više kršiš zakon, rasteš na društvenoj lestvici. Tužno, ali istinito.
Lepo je rekao “Veliki Brat” Miki Đuričić – Nije da nešto volim Ameriku, ali tamo kad predsednik natera kurvu da mu ***, ta kurva njega posle može da dobije na sudu.

Softverski gigant iz Redmonda je ponovo napravio iskorak predstavljajući na D5 konferenciji novi hardversko/softverski koncept tzv. Surface computing koji koristi multi-touch ekransku interfejs tehnologiju za interakciju između čoveka i računara.

Da li će novi računari izgledati i biti u formi kafe-stočića ostaje nam da vidimo, ali ono što je Microsoft prikazao i bukvalno je stolić čiju gornju površinu čini i multi-touch ekran preko koga se komunicira sa ovim računarom isključivo putem dodira prstiju.

Zaboravite miš, tastaturu i desktop kućišta, jer dolazi vreme Table PC-ja, ne Tablet PC-ja, već pravog “stonog” računar. Pogledajte naredni snimak Popular Mechanics magazina koji jedini može da vam dočara ovaj novi koncept:

Sinoć gledam onaj “VIP” od Velikog Brata i mogu vam reći da mi je već postalo suviše dosadno da zurim u one kretene i folirante, ailment koji navodno nisu ušli u kuću zbog para! Koga oni lažu? Sad većaju, premišljaju se, hoće li, ili neće prihvatiti nepristojnu ponudu od Veliko Brata! U smislu, ma šta je 150.000 evra zarade za mesec dana, ko je tu zbog para? Drugi ljudi krpe kraj sa krajem kako bi preživeli, a oni se s…. Setimo se samo da su oni nesretnici čamili tamo tri meseca kako bi uzeli manji iznos.

Da su pametni i inteligentni kao što nisu, dogovorili bi se da ostanu, pa ko osvoji nagradu, nek taj višak para koji im nije bitan, daju u humanitarne svrhe.
Šta kažete da veliki brat ubaci nekog novog ukućanina?

Ovi smaraju!

By the way, 150.000 eura je našima simbolična svota novca, a u drugim zemljama se ljudi takmiče kako bi nastavili da žive! Na netu sam danas pročitala,da će se troje bolesnih učesnika holandskog “Big Donor Showa“, takmičiti u rialiti šou kako bi osvojili zdrave bubrege žene koja umire od raka!!!