Ukoliko svakodnevno pratite veći broj blogova ili news sajtova, allergy onda sigurno znate kako može biti zamorno odlaženje pojedinačno na svaki od sajtova, generic u potrazi za najnovijim postovima.

Kako ih sve pratiti na efikasan i bezbolan način? Rešenje je tu, adiposity ispred nosa, sa podrškom za ovo rešenje na gotovo svakom sajtu (potražite mali narandžasti kvadratić) – RSS (Really Simple Syndication).

Šta je zapravo RSS?

Većinu blogova i drugih automatizovanih sajtova nudi i mehanizam koji sadržaj objavljuje putem RSS-a, formatirajući krajnji HTML kod. Za razliku od HTML-a, kojim samo definišemo izgled sadržaja (Web stranice kakvim ih vidimo unutar Web browsera), RSS čuva podake sirovih dokumenata u XML formatu. E sad, vi možete downloadovati RSS sadržaj sa bilo kog bloga (većina blogova ima ovu mogućnost) i zatim ga provući kroz specijalizovani softver (tzv. RSS agreagtori ili RSS čitači) koji će ovaj sadržaj prikazati na odgovarajući način. Na ovaj način sadržaj blogova je široko dostupan i potpuno nezavisan od načina prikaza (formata).

Na svu sreću ne morate sami kreirati ovakvu vrstu softvera, jer već postoji gomila ovakvih besplatnih specijalizovanih programa (i programskih dodataka) koji se jednim imenom nazivaju RSS agregatori. Po instalaciji agregatora (ako se radi o desktop aplikaciji) potrebno je da definišete koji blogovi vas interesuju – i to je sve.

Agregatori zatim sve preuzimaju na sebe, u određenim intervalima skidaće RSS sadržaje sa svih definisanih lokacija, i zatim će vam ih prezentovati na prigodan način. Ovim nećete više morati da lutate svakodnevno webom, već ćete svakodnevno samo izlistati nove članke sa blogova i pročitati one najzanimljivije.

Većina savremenih Web browsera poseduje integrisan RSS čitač tak oda ne morate koristiti nikakav doadtni softver, a možete preuzeti i neki od brojnih desktop (free) agregatora SharpReader koji se nalaze na Webu, a koji radi na Windows platformi.

RSS online agregatori

Takođe, ne manje popularni su i online RSS agregatori koji su dodatno boljiu odnosu na desktop aplikacije, jer sve RSS izvore čuvaju skladištene na Webu tako da gde god se nađete, na bilo kom računaru uvek ćete moći da ispratite šta se novo dešavana sjatovima na čije RSS vesti ste se pretplatili. Potrebno je samo otvoriti nalog na nekom od brojnih servisa i dodati vama bitne RSS izvore, ostalo će za vas odraditi agreagatori.

Evo i par najvažnijih i najboljih besplatnih online RSS servisa:

• Google Reader – http://www.google.com/reader/
• Netvibes – http://www.netvibes.com/

Tipičan izgled interfejsa Google Reader RSS agregatora

A evo i par RSS izvora (RSS feed) na koje možete odmah da se pretplatite ;) :

• Svet RSS
• CPG Blog RSS
• PC magazin RSS

Na ovom našem CPG blogu pored iman svakog blogera možete videti RSS ikonicu koja je zapravo link do RSS izvora sadržaja svakog autora pojedinačno, pa se tako umesto na ceo blog možete pretplatiti na zapise samo jedinačnih blogera. Slična stvar je moguća i na većini javnih i internih blog servisa.

Zahvaljujući poslednjoj reči tehnike, prostate kablovska televizija se uvukla u sve domove. Za razliku od pre par godina, svaki prosečan čovek danas ima priliku da gleda pedeset pa i više kanala. Ali uprkos činjenici da je izbor ogroman, sve češće dolazim u situaciju da ne gledam ništa. Tu i tamo, naletim na neke emisije koje me zapanje količinom banalnosti koje emituju, tako da, od svih dugmića na daljinskom, najčešće biram ono crveno.
Ipak, glupost me nikad ne ostavlja ravnodušnom, i otud potreba da svoje impresije podelim s širokim auditorijumom. Postoje, naime, na toj istoj kablovskoj čitavi kanali s naznakom ‘reality’ gde možete pratiti direktne prenose iz nečijih spavaćih soba, kuhinja i života uopšte.

Jedna od emislija, simboličnog naziva ‘Oko za oko’ bavi se, prosto rečeno, isterivanjem pravde. Zamišljena u koncepciji suđenja uživo, sa svim elementima pravog procesa, tuženim, tužiteljem, sudijom i naravno – publikom.

Elem, posvađaju se dvoje pa dođu da, na očigled širokih narodnih masa, isteraju pravdu.
Sudija je i ovog puta, razume se, u velikoj, kožnoj, tapaciranoj fotelji, čudnog imena, uvaženi Extreme Akim, ako se ne varam, sa ogromnom bejzbol palicom u ruci, na kojoj piše Justice, iliti Pravda.

A tu su i dve korpe, jedna za tužitelja i druga za tuženog. U konkretnom slučaju, tužiteljka je Mlada, (biće od nepunih trideset godina, debela i ružnjikava, koja ni likom ni delom ne podseća na mladu…), koja tuži dotičnu da joj je svojim dolaskom upropastila venčanje, s obzirom na to da je pre braka imala odnose s njenim, tada verenikom, sada već mužem. Mlada se kaje što ju je uopšte pozvala, ali šta je – tu je. Osim što joj je na rođenom venčanju napravila pičvajz, polomila figuricu mladoženje sa svadbene torte, i polila šampanjcem, usledila je tuča jastucima, grebanje noktima, čupanje kose i sve što i dolikuje dvema pobesnelim ženama.

E sad, mlada, na ime pretrpljenog straha traži nadoknadu od deset hiljada dolara i novog mladoženju od marcipana, što me navodi na pomisao kako se na kraju sve svede na lovu i kako je svežanj zelenih novčanica, barem na trulom zapadu, u stanju da isceli sve, pa i one emotivne, rane. Ali, šta da se radi, show must go on… Masa traži krv. Sudija ih na kraju osuđuje na borbu jastucima, pa koja pobedi – dobija pet hiljada dolara. Pošteno! Emisija završava tako što se njih dve, po scenariju ‘mrtva si, kokoško’, polivene nekim slatkim sirupom, rvu u ringu i mlate jastucima, a presudu donosi petogodišnji dečak, koji pravično procenjuje na kojoj od dve kokoške ima više perja. Banalno, pomislim. I šta sad…? Ništa. Baš ništa. Ali ostaje pitanje – ko su ljudi koji se prijavljuju za takve emisije? Lakše mi je da poverujem kako je cela priča izmišljena i da je sve u svrhu šoubiznisa, nego da živim s mišlju da takvi ljudi zaista postoje, tu negde oko nas. Ljudi koji su spremni na sve, zarad svojih pet minuta slave. Ljudi čija usta liče na kante za đubre, koji se ne stide da pljuju i vređaju i čije su rečenice isprekidane sa onim biiip toliko da i sami zaborave šta su ono hteli da kažu… A onda, tu je i publika… Opet, naivno, ubeđujem sebe kako se radi o sirotinji, koja pristaje da pomahnitalo urla i aplaudira, u zamenu za dvadesetak dolara i sendvič, ali… nešto mi govori da nisam u pravu, jer u ljudskoj je prirodi da gura nos u tuđe stvari. Gledanje svoga posla više nikom nije interesantno. Nikog ne zanima sopstveni život. Kod Velikog Brata je mnogo lepše. A šta poručiti Pravdi? Ništa. Čak i da nije slepa, ovde bi trebala zažmuriti na oba oka.

Bez reči ;) (snimljeno u ul. Novosadskog sajma)

Dok Srbija slavi svoju prvu pobjedu na Euroviziji, a svijet kliče u čast jednostavnoj baladi, neki su već zaključili da se radi o plagijatu. Original se, naime, već pjeva u Albaniji.
“Prvo su nam ukrali zemlju, a sada i pjesmu”, poručuju Albanci ogorčeni pobjedom Marije Šerifović i njene Molitve na ovogodišnjem Eurosongu. ‘Originalna’ pjesma Ndarja odavno je hit albanske pjevačice Soni Malaj, a radi li se o prevelikoj podudarnosti, procijenite sami.
“Čim sam čuo srpsku pjesmu, znao sam da je plagirana. Znam tu albansku pjesmu odavno. Pobijedila je na njihovom popularnom natjecanju Top Fest”, objavio je komentar jednog iskusnog uha britanski The Sun.
Evo, prosudite sami!

Ovo je samo jedan (od blažih) tekstova iz Hrvatske štampe, koji govore o tome da je pobednička pesma ovogodišnjeg Eurosonga “Molitva” – plagijat!
Istina je da ja nisam muzički stručnjak i to što meni ove dve pesme ne liče verovatno ne znači ništa. To mi je u ovom postu i najmanje bitno.
Zanima me najpre zašto su čekali da pesma pobedi, pa da se onda oglase? Bili su, možda, gluvi do tada? Za Joksimovića i “Lane” je, bar, krenulo čim se pesma čula!
Ali posebno me fascinira jedna rečenica – “Prvo su nam ukrali zemlju, a sada i pjesmu”???
Zemljo Srbijo!!!
Kako ovo prokomentarisati?
Srbija je svima sve ukrala, a ona je sve manja i manja… Neka mi neko to objasni, moliću!
I sad nam ne ostaje ništa drugo nego da se nadamo da gospodin Ahtisari neće napisati rezoluciju o Eurosongu!

Dragi moji, cialis proveo sam nedelju dana u Barseloni, impotent u Španiji. Grad je zaista fenomenalan, a da ovo ne bi bio mali čas istorije ispričaću vam samo nekoliko dogodovština iz zabavnog parka „PortAventura”, koji se nalazi na 80-ak kilometara od Barselone.
Ovo je jedan od najvećih zabavnih parkova u Evropi, a čine ga pet zasebnih celina kojima je zajedničko samo jedno – zabava. Dakle, u pitanju su Kina, Polinezija, Mediteran, Divlji Zapad i Meksiko. Park je ogroman. Ni ne pomišljajte da ga obilazite bez upotrebe mape.

Svaka od tematskih celina ima glavnu atrakciju – rolerkoster ili neku drugu vratolomnu vožnju i mnogo propratnih, manje “opasnih” zanimacija. Za mene, tri najbolje vožnje svakako su bile “Huracan Condor” u Meksiku, “Stampida” na Divljem Zapadu i “Khan” u Kini. Prva je slobodan pad sa 150 metara, dok su druge dve vožnje “vozićem” tj. rolerkosteri. Što se tiče ovih rolerkostera – svi su isti – ogromnom brzinom razbacaju vas svuda po pisti, tako da posle silaska sa njih par minuta “lelujate” levo-desno. Ali Kondor i slobodan pad sa 150 metara – e, to je uzbuđenje i čist adrenalin!

Na vožnju uvek mora da se čeka. Redovi su ogromni, a ispred Kondora jedva da se nazire red. Nismo čekali duže od 10 minuta, što je, u poređenju sa drugim vožnjama, veoma brzo. Nakon vezivanja i upozorenja hostesa šta ne smemo da radimo krenuli smo da se penjemo, i penjemo, i penjemo… i penjemo! Na pola puta do gore, koji traje oko 20-ak sekundi, a izgleda kao večnost, već mi je bilo muka, poželeo sam da izađem, plakalo mi se i hteo sam da umrem! Ma, *ebeš ti uzbuđenje i adrenalin – pustite me napolje! Ali, malo sutra! Čvrsto vezan u stolici nisam mogao ni da mrdnem. Sem nogama i to napred-nazad. Ispod mene samo plastično sedište i vazduh! Ljudi kao mravi, jedva se naziru. Jeste da imam veliku dioptriju, ali ovo je i za mene bilo premalo! Ipak, pogled na sam park i okolinu sa 150 metara visine malo me je smirio i bilo mi je zaista zanimljivo. U tom trenutku. Sa drugarima sam visio dobrih desetak sekundi, a onda je sevnuo blic! Slikali su nas u momentu kada smo počeli da padamo (sliku vidite na kraju teksta, prvi sa desne strane). Noge su mi se odsekle, jedva sam uspeo da udahnem vazduh, a od brzine pada pred očima sam video samo konture i obrise okoline koja je nestajala… Užas! Bol! Panika! Uzbuđenje i sreća što nakon svega opet stojim na nogama. Istina, klecaju mi kolena i jedva idem, ali posle svega osećaj je fenomenalan. Moćan i neponovljiv, zaista vredan izlagana riziku da vas opali “srčka”! A pad je trajao svega 4 sekunde. Posle kondora jurcanje brzinom od 150 km/h rolerkosterom i trostruki, uzastopni okret za 360 stepeni izgledaju smešno i “za plašljivce”. Ne, morate probati da biste me potpuno razumeli!

Isto veče isprobao sam nešto potpuno suprotno! Za dve sekunde, u čeličnoj, otvorenoj lopti „ispalili su me 160 metara uvis za dve sekunde. Ovog puta su me čak i snimili (imate video link na kraju teksta). Za razliku od Kondora ovde niste ograničeni na pravolinijsko kretanja – vrtite se nekoliko puta za svih 360 stepeni i osećaj je, takođe fenomenalan. Uostalom pogledajte snimak pa prosudite sami.

A u nekom od narednih postova pisaću o prelepim trgovima Barselone, ljudima koji nemaju pojma da pričaju nijedan jezik, sem njihovog i “poremećenom” Daliju čiji su muzej i stvaralaštvo ostavili vrlo jak utisak na mene. Dakle – čitamo se opet uskoro, a biće i slika! ;-)

Video snimak slobodnog pada sa zemlje

Video snimak “ispaljivanja” u vazduh

Ne, medicine pošta nije izgorela! Ne, price niko nije povređen! Ne, poštari se i dalje ne penju na IV sprat da isporuče paket ako nemate lift. OK, šta se ustvari dogodilo. U petak 11. maja negde oko 16 časova nadvio se gust dim iznad glavne pošte u centru Novog Sada. Zbunjeni građani gledali su ka vrhu zgrade, međutim ništa osim dima nisu mogli videti jer plamena nije ni bilo. Vatrogasci su se zaista brzo pojavili međutim intervencije nije bilo pošto ventili nisu radili. Klasika. Vatra, u dvorištu pošte, se, srećom, sama ugasila.

“Dvojnik” je došao po svoje!

Slanje e-pošte je sigurnije…

[kml_flashembed movie=”http://www.youtube.com/v/_NhWmmKlx4c” height=”350″ width=”425″ /]
Lepe zgrade, lepo gore

– Vidi ga, k’o od brega odvaljen!  – To je sredinom sedamdesetih bio komentar kada bi me roditelji vodili u posete kod svojih prijatelja na “prikazivanje”. Naravno, da sam se osećao kao mečka na vašaru, ali nijedan roditelj nije svestan kakve traume pravi svojoj deci terajući ih da recituju, pevaju, žongliraju… Još sam i dobro prošao jer me nisu terali da se za pivo penjem na banderu. A bilo ih je. Mislim na bandere – pivo je došlo kasnije.

– Vidi ga, pokvario dva čoveka! – To je sredinom osamdesetih bio komentar kada bi me ti isti prijatelji sretali na ulici, nakon čega bi ih strefio oštar bol u predelu vrata dok su me odmeravali od pete do glave. Da ne pomislite da ovo piše Jao Ming, u to vreme tinejdžeri od metar devedeset su bili retkost, tj. pripadam prvoj hibridnoj generaciji koja se zapatila na ovim prostorima.

Elem, godine su prolazile, a ja sam se zaustavio na 190 i ni makac više. Tako je propala moja košarkaška karijera i san da dostignem svog idola Dražena Dalipagića, jer sam na treninzima retko kada izlazio iz reketa, i bez obzira što sam bio maher da protivniku uvalim lakat u bubreg, a da to sudija ne vidi, morao sam okačiti patike o klin. Tad mi je otac rekao:

• Pa, treniraj nešto drugo.
• Šta?
• Boks, recimo…

dem ja na boks, i dok sam peglao druge bilo mi je super. Ubrzo me prebace u naprednu grupu i ubace me u ring sa nekim mrgom koji je već ovladao ovom (ubilo se) plemenitom veštinom… Kad sam se posle mesec dana probudio rešio sam da čoveka koji me je ponosno izneo iz porodilišta više nikad ne pitam za savet. Bar ne kad je moje zdravlje u pitanju.

E, došao sam (falim te Bože) i do teme o kojoj mnogo više razmišljam nego ranije. Zdravlje.

Nakratko ću se opet vratiti u mladost. (Aman dokle!)  Kad god bih otišao kod lekara uvek je bilo isto. Ma, gde tolikom čoveku može nešto biti? ‘Ajde, pij čaja i sisaj malo vitamina C i sve će proći kao rukom odnešeno, reče “skupina belančevina” u belom. Htedoh mu nešto reći o sisanju i vitaminima, ali prećutah.

Ni okolina nije ništa manje kriva za moj nemar prema samom sebi, jer – muško ne plače, ne kuka, ništa ga ne boli…  Još kada je u pubertetu proradio testosteron – umislio sam da mogu i po vodi da hodam.

Početkom godine, nakon što sam završavao jubilarni 500. broj “Sveta”, onaj što je jako, jako davno hodao po vodi mi je poslao poruku. Pošto u Njegovo vreme nije bilo čuda moderne tehnologije poruka nije bila nimalo ukusna. Štaviše bila je ulkusna.
Od ta doba grah se ne kuva, a ni šunka se ne čuva! Piletina i riba, moje omiljeno meso iz mladosti je ponovo na meniju, “rubinov” vinjak je penzionisan, pivo, bez obzira na čudesno dejstvo vitamina B u koje sam se prvi put uverio pre nekih tridesetak godina, više ne prolazi ni kao prehrambeni artikl. Čak nema ni dileme jesam li, ili nisam lav. Podznak kaže da jesam.

A otkud naslov čudovište iz fit nesa, kao pitate me vi.

Pa, isto se nedavno pojavilo u jednoj novosadskoj teretani!

U gluvo doba noći zvoni mi telefon.
– Molim?
– Da nisi možda jela bunike? – čujem Bobin glas.
– Štooo? – zbunim se ja i istog trenutka se rasanim.
– Pobogu, viagra kako si dozvolila onakav naslov u novinama? “Najvlažnija fotografija IKADA”.
– Nemoguće, sale znam da sam ga ispravila ponudivši dve mogućnosti: da se doda reč “snimljena”, here pa će najava biti smislena, ili da se reč “ikada” zameni sintagmom “svih vremena”. Mora da se šališ…
– Zar misliš da bih se time šalila? Pobogu, pogledaj novine!
Naravno, čim sam sledećeg dana došla na posao, požurim kod Kaće da mi da primerak novina i – Boba je u pravu. Neko je zaboravio da unese intervenciju. E, super! Sada će i onako pismeni prosečni čitaoci pomisliti da je to ispravno (jer se, zaboga, tako kaže na engleskom?!). Pa, kako i ne bi kada ih sa svih televizija i iz (gotovo) svih štampanih medija zasipaju engleskim konstrukcijama sasvim neprimerenim srpskom jeziku. Zar je moguće da se u većini naših ljudi izgubio taj fini “osećaj za jezik”?
Tako naš predsednik Tadić pred kamerama kaže: “Imao sam susret sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i tom prilikom razmenili smo mišljenja o…”
Konstrukcija “imao sam susret” takođe je pozajmljena iz engleskog jezika a mi, kojima taj jezik nije “maternji” (među ove druge koji nisu “mi”, svrstavam sve naše građane kojima je važnije da govore “najrasprostranjenijim svetskim jezikom” nego da se upoznaju sa elementarnim postulatima sopstvenog), to ćemo reći ovako:
“Prilikom susreta sa A. Merkel porazovarali smo o…”
Ili: “Sreo sam se A. M. i tom prilikom razmenili smo mišljenje o…”
Ili: “Upriličen mi je susret sa Angelom Merkel…”
Ili: “U susretu sa A. M. bilo je razgovora o…”
Dakle, na više načina (pobornik sam teze da je naš jezik bogat) može da se kaže ono što je predsednik želeo da podeli sa nama, a da to bude jezički ispravno.
O tome koliko je ova pojava “englezizacije” srpskog jezika rasprostranjena, govori i sledeća rečenica koju je naš novinar napisao u svom tekstu s namerom da, naravno, bude objavljena:
“Strategija koja verno modelira tehičke karaketristike oruđa, oružja i borbenih vozila, moral jedinica i distance u okviru taktičkog angažmana i u kojoj nema štancovanja jedinica i gradnje baze usred misije NIJA SVAČIJA ŠOLJICA ČAJA.” Naravno, zbunim se ja, nešto tu ne štima, potpuno je besmislen završetak rečenice. Nazovem čoveka da vidim šta je to, a on mi reče:
– Pa, to svako razume! Znate, Miro, Englezi tako kažu kada žele da naglase DA SE TO NEĆE SVAKOME DOPASTI.
Super, sine, pa što to ne napišeš tako, da te razumeju i oni koji su, recimo, učili francuski (šta mu fali?), nemački, italijanski, španski, ruski… Zašto se podrazumeva da U SRBIJI svi govore engleski? Zašto, za promenu, ne nauče da GOVORE I PIŠU SRPSKI?
Osim toga, kud se dede ono lepo pravilo prevodilačkog zanata (kad već “mislite na engleskom”, pokušajte da nama, smrtnicima kojima se obraćate, to “prevedete” na srpski) – PRILAGOĐAVANJE TEKSTA (prevod i adaptacija). Već zamišljam RTS-ove doajene, prevodioce Nadu i Kostu (počivšeg) Carinu kako odmahuju glavom krsteći se i levom i desnom rukom. A oni su to tako lepo radili prilagođavajući sve te silne “ingliš” idiome duhu našeg jezika…

Pre nekoliko dana sam vam pričala kako sam doživela par pehova u istom danu, viagra stomach elem. Najgori od svih tih koji su me tog dana snašli, herbal bronchi definitivno bila je krađa telefona, ali… da ne dužim
U toku jucerašnjeg prepodneva zazvonio mi je telefon i prijatan muški glas mi je saopštio da mi je telefon pronađen. Ne mogu vam opisati koliko sam sretna bila!
Ovim putem želim da se zahvalim i javno istaknem sposobnost i požrtvovanost inspektora novosadske kriminalne policije Milorada Mitrovića, koji je uprkos svog velikog i opsanog posla jurenja teških kriminalca i razbojnika imao osećaj za ženske suze prouzrokovane krađom telefona. Gotovo u rekordnom roku (2 nedelje) uspeo je da pronađe i vrati telefon pravom vlasniku.
Sada mi je jasno zašto je američko društvo kao takvo najsnažnije na svetu! Upravo zato što hvali i veliča gore navedene vrednosti svojih policajaca.
Jedno je sigurno, a to je da ću od sada pa nadalje širom otvorenih očiju sagledavati situaciju oko sebe!
Možda neko i izvuče pouku iz svega ovoga!

Dan posle Đurđevdana Srbija je dobila predsednika Skupštine. Njegovom izboru je, naravno, prethodila smorna višečasovna rasprava uobičajeno ušančenih u sopstvene stavove poslanika. Ne želim da se bavim likom i delom Novoizabranog, on je samo posledica naše političke stvarnosti, ali zato hoću da protestujem protiv činjenice da isti ljudi već sedam godina sede u klupama (doduše, ne više u “zagušljivoj” sali nekadašnjeg srpskog Parlamenta, sada su se preselili u “njima primerenije okruženje”), iste “argumente” razmenjuju i već napamet znam šta će Vučić reći Đeliću, na koga će se Marković ostrviti, kome će biti namenjene Petrovićeve žaoke a kome će Aligrudić pripisati nepodopštine.

Ne mogu više ni da ih gledam ni da ih slušam. A kadgod sam pred ekranom sedela kao prikovana. Zainteresovana, tolerantna (koliko je to bilo moguće) i prema milim i prema nemilim govornicima jer sam ih u to, ne tako davno, vreme na takve delila. Sada je moja tolerancija iščilela, nestala, ni trag od nje ostao nije a na sva lica koja mi se smenjuju pred očima reagujem isto – zgađeno. Zato razmišljam o tome da tužim srpski Parlament jer, ne samo da je od mene načinio netolerantnu osobu, već mi je oduzeo i nadu i Evropu. Poznato je da je u Srbiji nadoknada za takozvani “duševni bol” mnogo viša nego za onaj sirovi, fizički (pouzdano to znam jer sam se kao novinar naplaćala takvih kazni), pa pretpostavljam da bih i ja mogla da se ovajdim. Međutim, ima tu jedna “kvaka”: naša država jeste u poslednjih nekoliko godina, stremeći ka Evropi, donela mnoštvo zakona, na primer, odličan (kažu) Zakon o zaštiti ljudskih prava i prava manjina (samo da ga još implementiramo), Zakon o zaštiti potrošača (o kojem potrošači nemaju pojma), čak i Zakon o zaštiti životinja po kojem je zabranjeno “uspavljivati” pse lutalice (jedine svesne elemente našeg društva koji i te kako koriste svoj novoizboreni status pa ujedaju sve što stignu), ali se nije potrudila oko najvažnijeg – Zakona o zaštiti birača čijom zaslugom poslanici sede u skupštinskim klupama i ne odbijaju “masne” plate.

Razumem ja da sam sasvim odgovorna za to što se Čeda i bratija bahate za govornicom praveći od nas budale ali i zahtevam da budem zaštićena bar toliko koliko pas lutalica. Jer, sve nas, birače, još uvek mogu i da uspavaju, i da maltretiraju, i da nad nama vrše najstrašnije mentalne eksperimente (kako drugačije nazvati smenjivanje za govornicom Nataše Jovanović i Aleksandra Vučića, kojima ni 56 sati ne bi bilo dovoljno da iznesu svoje britke opaske na račun političkih protivnika?) a da nam nikakav instrument za odbranu nisu dali ni u nagoveštaju.

Zato, pozivam birače da se organizujemo kao manjinska grupa (iako nas je najviše, zapravo smo toliko uniženi da se ponekad osećamo kao da nas nema) jer je činjenica da takva udruženja mogu da se izbore za ponešto, pa čak i da dobiju svoj zakon koji će ih štititi. A onda, umesto neba, Evropa će nam biti granica! Moći ćemo da pokucamo na vrata suda u Strazburu i da namaknemo koju crkavicu, bar kao građani Kraljeva koji, čuh nedavno, istržiše za poslednjih nekoliko meseci iz opštinske kase višemilionsku svotu na ime pretrpljenog straha i bola zbog ujeda pasa lutalica. Pa da i mi (zaštićeni) jednom ujedemo ruku koja nas ‘lebom ‘rani!

I neće nam u tom slučaju biti važno da li imamo Vladu.

Znam da kasnim tri godine ali nisam izdržao da ne napišem par redaka o filmu “Team America: World Police” (“Paramount”, buy 2004.). Deo ovog animiranog filma (junaci su lutke, zapravo marionete sa sve konopcima) video sam na pay-tv-u u jednom njujorškom hotelu pre dve godine a tek pre par dana sam pogledao ceo film. Reč je o jednoj od najduhovitijih parodija na savremenu civilizaciju, američku politiku, holivudsku filmsku produkciju…

U filmu se podjednako izvrgavaju ruglu desničarska, republikanska svita oko Dž.Buša kao i liberalni i pesudoliberalni krugovi u Holivudu, Majkl Mur i ekipa – koji se kao “bore protiv rata”.

I jedni i drugi su prikazani u svoj svojoj pozerskoj ispraznosti čiji su rezultat milijarde proćerdanih dolara u vladinom i NGO sektoru i desetine hiljada mrtvih u Iraku, Afganistanu i ostalim zemljama u kojima je “rat protiv terorizma” u toku.
Tako fiktivni “Team America” boreći se protiv terorista u Parizu – sruši Ajfelovu kulu i pola grada a u Egiptu demolira sfingu. Posebno je smehotresno prikazan Brodvej iz kojeg dolazi glavni junak ovog crtaća, glumac mjuzikla o AIDS-u koga regrutuju u “Team America” kako bi se infiltrirao u redove terorista. Od stvarnih ličnosti u filmu se “pojavljuju” (u svojoj lutkarskoj verziji naravno) severjnokorejski diktator Kim Džong Il te holivudski glumci Alek Boldvin, Mat Dejmon, Tim Robins, Šon Pen, Majkl Mur, Helen Hant i Susan Sarandon,

Film je režirao genijalni Trej Parker (“South Park”) i u njemu su na gomili ismejani patetični borci za demokratiju i “novi svetski poredak” i još patetičniji antiglobalisti. Dobro je za jednu zemlju da sama o sebi, svojim elitama i krajnostima snimi ovako kritičan i duhovit film. Za Srbiju i njenu kinematografiju bi takođe bilo lekovito da pođe tim putem. Samokritičnost i autoironija su uvek bili odlika velikih i samouverenih individua i društava – nasuprot nakostrešenosti, ksenofobiji i ispraznom ponosu i prkosu.

Nakon izvesnog vremena dogovora i pregovora oko datuma i mesta okupljanja lokalne blog zajednice, search uspeli smo juče da se u zaista velikom broju okupimo na jednom mestu, capsule u Pančevu u prijatnom ambijentu bašte kafe-kluba DeeLite, pod motom BlogOpen Spring 07.

Teme poznate, par prigodnih predavanja Ivana, Slobe i Miloja, par pravih novosti i pregršt upoznavanja, većinom još do juče, virtuelnih poznanika i prijatelja blogera.

A da ne pričam (pišem) mnogo, evo i delića atmosfere (koliko video to može da dočara) sa ovog događaja:

[kml_flashembed movie=”http://www.youtube.com/v/7G-FyQx1–M” height=”350″ width=”470″ /]

I još jedan:

[kml_flashembed movie=”http://www.youtube.com/v/iE9IEF8vUNA” height=”350″ width=”470″ /]

U svakom slučaju, izuzetno zanimljivo, nadahnuto i ohrabrujuće u pogledu ozbiljnosti i budućnosti domaće online zajednice. Za sve one koji nisu uspeli da prisustvuju ovom događaju napravio sam dosta fotki koje možete videti u okviru mog Flickr naloga, i još više u okviru specijalne BlogOpen grupe.

Do sledećeg viđenja, na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme i nadam se u još većem broju…

Zaista već danima imam želju da podelim nešto sa svima vama, order pills ma koliko bilo lično i u nekim momentima neprijatno za mene. Ipak, medic smatram za svoju dužnost da pohvalim drage kolege i zahvalim im što su mi pomogli da rešim problem koji me je dugo mučio.
Pre dve godine naglo sam se ugojila i od tada nikako nisam mogla da skinem višak kilograma. Pritom, nije postojao nijedan realan razlog za to – nisam jela više nego inače, bila sam fizički aktivna, a kilogrami su se samo taložili. Pokušavala sam sa raznim dijetama, pomoću kojih sam uspevala da skinem do 5 kilograma, ali sam ih odmah vraćala, čak se gojila još više.
Iako sam svesna da je trebalo odmah da se obratim lekarima, nisam to učinila… Sve dok…
Pre nekoliko meseci u časopisu Lepota i Zdravlje na naslovnoj strani izašao je članak pod nazivom – niste vi krivi to ste debeli. Kada sam ga pročitala, “upalila se lampica” – krajnje je vreme da se obratim profesionalcima.
I tako sam se uputila kod nutricioniste. Na merenju vaga je pokazala više kilograma nego što sam sebi i u najgorim snovima bila u stanju da priznam – imala sam 15 kilograma viška!
Nakon iskrenog razgovora, nutricionistkinja je zaključila da je moja ishrana potpuno ispravna, kao i životne navike i da ona ne vidi ništa što bi se moglo korigovati. Uklapala sam se u plan ishrane koji je poželjan, tzv. “hiljadarka”, odnosno dnevno sam unosila do 1000 kalorija. Stoga, zaključila je da treba da se obratim endokrinologu.
Upravo tu otkrila sam pravi izvor svog problema – hormonski poremećaj.
Propisana mi je odgovarajuća terapija, koja je između ostalog potpomogla da “ubrzam” sa mršavljenjem. Od tada je prošlo 2 meseca, a ja imam 8 kilograma manje. Drago mi je što nisam naglo smršala, jer me teši da se neću ponovo gojiti. Na pola sam puta i neću odustati.
Da se razumemo, nisam od onih koji smatraju da je idealna ženska figura ona na kojoj možete da prebrojite sve kosti, ali nikako nisam ni za to da devojke izgledaju onako kako sam izgledala ja – kao da nemaju nikakvu kontrolu nad svojim telom. A mala je uteha da to nije bila moja krivica…
Zato, hvala Lepoti i Zdravlju!

Imala sam ozbiljnu nameru da o ovomo popricam sa svojim direktorima i ostalim nadredjenima, price viagra ali sam ipak skontala da me nece ozbiljno shvatiti, pa rekoh da je to odblogujem, za pocetak.
Radi se o reklamiranju.
Napolju, gde se marketing razvija i gde svakodnevno nastaju marketinska cudesa, desio se jos jedan presedan. Austrijstka firma Nestle je brendirala jednu vrstu vazdusnog talasa u Nemackoj, po svojoj robnoj marki Maggi (sigurno ste jeli tu supu). Dakle, talas vazduha koji donosi lepo vreme sada se zove Maggi. Posto donosi lepo vreme, njegovo pominjanje je uvek propraceno pozitivnim reakcijama. Cini mi se da je to prvi put u istoriji da je jedna meteoroloska pojava brendirana. Sve se dogodilo kao posledica nezadovoljstva mladih istrazivaca u Metreoroloskom Institutu u Berlinu (koji je nadlezan za srednju Evropu) a koji nisu imali dovoljno sredstava za projekte te im je odobreno da “prodaju” meteoroloske i klimatske pojave. Interesantno je da je Nestle za ovu reklamu platio samo oko 290 evra. Ugovor traje godinu dana jer se imena vazdusnih talasa, ciklona i anticiklona, menjaju svake godine tako sto se naizmenicno daju zenska i muska imena negativnim i pozitivnim meteoroloskim desavanjima. Ovo je posledica zalbi u vezi polne diskriminacije jer su do tada sve meteoroloske pojave, od kojih su ugl. negativne te koje privlace paznju, nazivane zenskim imenima.
Dakle sada u vestima, sirom centralne Evrope, mozete cuti, vazdusni talas , bla bla bla – Megi, donece vam sutra lepo vreme.
Milina.
Tako sam i ja, buduci da sam urednica zenskog magazina i brinem o njegovom (ne)reklamiranju, pomislila kako bi nam ovo odradilo dobar posao i kako bi bilo lepo cuti u vestima:”Anticiklon “Lepota i zdravlje” koji nam dolazi sa zapada uslovice niz lepih i suncanih dana u kojima cete zaista uzivati.”
A mozda bi nadredjeni za moj predlog ipak imali razumevanja? Sta mi predlazete?

Nemam tačno predstavu kako će ovo pismo doći do Vuka, capsule ali mogu da se nadam.
Moja ćerka (14) se pre neki dan vratila iz ZOO u BG neraspoložena i zabrinuta i kaže mi «piši Vuku». I ja šta ću, nego na blog.
Kaže mi:

1. Kavezi za životinje su u nekim slučajevima malo veći od životinja i one ne mogu u njima da se okrenu
2. Zaposlenih je malo ili slabo obilaze životinje koje su bez vode jer je popiju ili je prevrnu a oni dolaze samo dva puta dnevno
3. U većini prostora nema trave ni prirodnih elemenata već su elementi za animaciju npr. automoblske gume
4. Neke životinje dele isti prostor iako međusobno ne mogu da «komuniciraju»: kokoške, kornjače i kenguri (možda su ih ređali po abecedi)
5. Kod mnogih kaveza nema tabli sa natpisima i opisima vrsta i porekla životinja (koje ona redovno čita)
6. Kamila je bolesna i opada joj dlaka
7. Ima još, ali…

Radi se o tome da naša deca danas životinje upoznaju na Discoveri i National G. kanalima kako slobodno žive u svoj svojoj snazi i veličini. Kada ih posmatraju istraživači i naučnici koriste mikročipove da ih prate i izučavaju kao i druge tehnički usavršene metode.
Posle kada dođu u ZOO, deca vide apatične i gotovo nepokretne životinje i padnu u bedak. Iako je Vuk ponosan na svoj ZOO – životinje često rađaju -što je dobar znak, ipak je zahtevano od BG ZOO vrta da se dislocra u veći prostor jer je ovaj nepodoban i nezadovoljava evropske standarde.

Moja ćerka će se verovatno uskoro priključiti organizaciji PETA, kada ja prestanem da joj kuvam, postaće možda vageterijanac i neće nositi krzno, ali ipak pitam se i sama da li su ZOO vrtovi stvar prošlosti ako su životinje aktivne kao voštane figure u muzeju Madam Tussoud, lišene svoje suštine, osobenosti i divlje prirode. A vi?

Jedan pogled na Helsinki

U petak, see 27. aprila, bio sam u konzulatu Finske u Beogradu, kako bih dobio vizu i uskoro otputovao u Helsinki na “Evroviziju”. Do sada sam mali milion puta predavao zahteve za vizu, ali mi je ovaj izlet na stranu teritoriju u srcu Beograda ostao u posebno lepom sećanju. Naime, za razliku od većine ambasada, pred ovom nije bilo gužvi, dreke i larme ljudi koji satima stoje i čekaju sa željom da će uspeti da pređu granice naše zemlje, a već sama činjenica da imate svoj termin i da nema gužve, a da su službenice vrlo ljubazne – jednostavno oduševljava. Nakon što smo obavili formalnosti – popunjavanje upitnika sa bezbroj pitanja, a oko kojih sam i sam imao dodatna podpitanja, moj kolega Buda i ja smo nabrajali šta sve znamo o zemlji u kojoj uskoro putujemo,…

Finska jezera

U toku iznošenja činjenica, ali i pukih nagadjanja za koje se kasnije ispostavilo da i nisu najtačnija, prekinuo nas je poziv ljubazne službenice konzulata od koje smo dobili tri knjižice o toj zemlji iz kojih smo saznali mnogo toga, kao recimo da je prosečna temperatura u aprilu 3 stepena, da je Finska poznata po brojnim jezera – oko 190.000 jezera, te da na Severu iznad Artičkog kruga, sunce ne zalazi oko 73 dana izazivajući bele noći leta dok zimi sunce ostaje ispod horiznota 51 dan, stvarajući polarne noći i mnogo drugih zanimljivosti. Svakako fascinantan podatak, a posebno za ljude koji rade u oblasti štampanih medija je činjenica da su Finci treći u svetu i prvi u EU po tiražu novina po glavi stanovnika, a još više impresionira informacija da imaju 280 nedeljnika i da se novine retko kupuju na kiosku već pretplatom. O svemu tome, proćaskali smo nešto kasnije uz kaficu u bašti “Portobela” na Slaviji, a ni sveža informacija sa interneta da je beli pokrivač prekrio Helsinki i još neke gradove ove severnoevropske zemlje nam nije pokvario raspoloženje i želju da što pre krenemo na taj put i vidimo zemlju u kojoj ćemo se, ako je suditi na osnovu prvih kontakata, družiti sa vrlo ljubaznim domaćinima.
Naravno, već po dolasku u Helsinki znaću da li je sve baš kao što moj, često namrgođeni, kolega Buda i ja, optimistički očekujemo.

Sve je izgledalo kao u nekom austrijskom sanatorijumu iz perioda bel epoka s početka prošlog veka! Prostrana terasa, malady mirna površina jezera, symptoms gusta borova šuma… Potpuni mir. Nedostajale su samo medicinske sestre sa terapijama u malim čašicama na velikim poslužavnicima.

DISKRETNI ŠARM STAROG OHRIDA: Jedna od strmih uličica između Tvrđave i luke

Upravo takva je atmosfera bila na terasi renoviranog hotela “Inex Gorica” u kome je protekle nedelje održana konferencija “PRO.PR“ koja je okupila veliki broj stručnjaka za PR, medicine komunikacije i medije iz celog regiona.

Trudim se da kada sam god u prilici odlazim na konferencije i kongrese u oblasti medija i komunikacije. Mnoge od njih redovno organizuju naši licencni partneri pa sam često bio njihov gost u Batu u Engleskoj (“Future“), u Barseloni (“Emap“), Minhenu (“Marquard“) ili pak Londonu i Njujorku (FIPP). Ove godine kongres FIPP (International Federation of Periodical Press) održaće se u Pekingu i tom se putu posebno radujuem jer je Indija do sada bila najistočnija tačka mojih putovanja.

Konferencija “PRO.PR” u organizaciji hrvatske agencije “Apriori komunikacije” ove godine organizovana je po peti put. Pre Ohrida domaćini su bili Herceg Novi, Beograd, Brioni i Rogaška Slatina a sledeće godine biće u Sarajevu. Čitava organizacija koju maestralno vode Danijel Koletić i Mladen Dakić je, mogu to reći posle višegodišnjeg međunarodnog “konferencijskog staža” – za čistu desetku. Na jednoj strani imamo paćljivo odbarane predavače iz regiona ali i Zapadne Evrope, aktuelne teme i zanimljive radionice – a na drugoj: potpuno opušten i neformalan pristup “socijalnim događajima”, večerama, ekskurzijama, karaoke-takmičenjima i ostalim dešavanjima namenjenim druženju učesnika.

Trećeg dana kongresa jedno od predavanja (na temu tržišta magazina na prostoru republika bivše Jugoslavije kao i problematike magazinskih brendova – “Brending Is Not Enough“) održao sam i ja (prezmite prezentaciju u PDF formatu – 5,4 MB ). Kod pomenute prezentacije delimično sam se poslužio maestralnim predavanjem Džonatana Njuhausa, prvog čoveka kompanije “Conde Nast” (“Vogue“, “Vanity Fair“…) koje sam slušao pre dve godine na kongresu FIPP-a u njujorškom hotelu “Waldorf Astoria“. Pomenutu prezentaciju dopunio sam iskustvima sa ovih prostora kako bih učesnicima kongresa približio temu.

Na žalost, zbog obaveza nisam ostao svih pet dana kongresa pa sam od “socijalnih dešavanja” uspeo da “ukačim” jedino ekskurziju brodom po Ohridskom jezeru i potonju turu sa vodičem po samom gradu Ohridu. To da su Slovenci, Hrvati, Srbi, Crnogorci, Bošnjaci (pa i Albanci) na brodu uz živu muziku pevali pesme sa svih tih prostora sa sve “Od Vardara pa do Triglava” ulazi u već pomalo šund scenografiju svih ex-yu druženja na ovim prostorima u proteklih desetak godina (“Ko nas, bre, rastavi?”). Međutim, posebno komično bilo je to što nam je profesionalni turistički objašnjavao znamenitosti Ohrida – na engleskom jeziku!!!

“ON LINE PRODAJA” OHRIDSKIH BISERA: Improvizovana tezga u gepeku kola na ulazu u Samuilovu tvrđavu

Iste je večeri kada su u nekom momentu svi zaigrali “moravac” u sitnim satima žurke u našem hotelu, koleginica Milica Milić je duhovito prokomentarisala: “Glavno da su nas ceo dan na engleskom vodali po Ohridu!”

Na Ohridu sam pre ovoga bio u aprilu 1991. godine, dakle pre tačno 16 godina. Tada sam bio student treće godine Pravnog fakulteta i to je bilo ono vreme samita čelnika republika SFRJ koji su, kao, pokušavali da spreče predstojeću ratnu kataklizmu. U vreme mog boravka na Ohridu tog 18. aprila 1991. godine ovde su bili i – Izetbegović, Milošević, Tuđman, Gligorov, Bulatović i Kučan. Rat nisu sprečili a od njih šestorice samo su poslednja trojica u životu.

KAO NA KUBI: Oltajmeri na ohridskim ulicama

Ohrid se od tada promenio, mnogi hoteli su obnovljeni, gradske ulice sređene i popločane, sagrađene mnoge nove stambene zgrade. Međutim, meni je privukao pažnju jedan drugi detalj – tvrđava Cara Samuila na brdu iznad grada koja dominira celim krajolikom. Izvorno iz 11. veka – Samuilova tvrđava do nedavno je bila u ruševinama i ja je se kao takve jedva sećam iz 1991. godine. Sada, sa broda, dok prilazimo gradu – vidim impozantnu “kompletnu” tvrđavu sa kulama, puškarnicama i svim elementima potpuno očuvane srednjovekovne fortifikacijske građevine. Kada smo se popeli gore – shvatio sam da su stare zapuštene ruševine Samuilove tvrđave – domaćini jednostavno – dozidali! Vidim – kamen je novi na 70% površine bedema! Ne mogu da verujem!

NA SAMUILOVOJ TVRĐAVI: Novi kamen za nove turiste

“Da, sve je urađeno po projektima i sve izgleda onako kako je izgledalo u vreme Samuila!“, stidljivo priznaje english-speaking-vodič.

– “Ali to se nigde u svetu ne radi!“, uporan sam ja.

“Ovako je mnogo lepše! Ono je bilo zapušteno i ništa se nije videlo! Ranije nije bilo ni osveteljeno…“, “objašnjava” on.

Kao da Italijani nisu mogli da “dograde” Koloseum, Grci Partenon ili Meksikanci hramove Asteka i Maja i “po skicama ih doteraju da izgledaju kao prilikom gradnje”? Sigurno bi bilo “lepše”! A i holivudski filmmejkeri ne bi morali da se muče kompjuterskim animacijama i trikovima u filmovima poput “Gladijatora”, “Ben Hura”, “Apokalipta”, “300” i sličnih!
Tvrđava zaista izgleda impozantno a pogled na grad sa jezera sada deluje zaista “turistički kompletno”. Sve je tu: tvrđava, stare ulice, luka, crkve, džamije, spomenici… Ali!?!
Isto tako su mogli da izgrade i Ajfelovu kulu ili Kip slobode! Diznilend? Las Vegas?
Posebno me je “zabrinulo” to što sam taj “novi kamen i malter” jedino ja primetio a još više to što je čitav ovaj “slučaj” jedino meni smetao. Verovatno me je i na ovom polju vreme pregazilo i verovatno je da se ja ne razumem nove trendove u turizmu.

Juče sam u par navrata, unhealthy na par mesta, price bezuspešno pokušavao da sa bankomata podignem nešto keša misleći da je došlo do nekog “kvara u sistemu”. A s obzirom da koristim karticu Vojvođanske banke, pills ovoga puta razlog je bio drugačije prirode, ili bolje rečeno “standardna bankarskaprocedura”.

Naime, juče je na bankomatu Vojvođanske banke smeštenom u zgradi “Dnevnika” pronađen card skimmer, pa je po standardnoj proceduri drugim bankama naloženo da ne procesuiraju zahteve klijenata Vojvođanske banke na svojim bankomatima.

Novinarka “Dnevnika” koja blago rečeno nije baš upućena u ovaj vid visoko-tehnološkog kriminala, iznela je u svom tekstu par “nejasnih” konstatacija i ostala potpuno nedorečena, neopravdano atakujući na šalterske radnike banke koji prema ustaljenom poslovnom kodeksu bez odobrenja ne mogu da istupaju ispred banke.

Citat Dnevnik:

Nije jasno kako je moguće da službenica ove ekspoziture o ovom slučaju ne zna ništa ili ako zna, koji je razlog da se to krije od javnosti, kada su klijenti već obavešteni i opsanost je otklonjena.

Pošto je naišla na “zid ćutanja” postavljen od zvaničnik banke, što je sasvim “normalna” praksa banaka jer ovakve slučajeve kriju “kao zmija noge”, “novinarka” se ustrelila na lokalne službenice. Sve i da znaju o čemu se radilo, ne bi smele to da iznose pred novinare.

Zatim, “novinarka” nudi ekspresno rešavanje problema instalacijom sigurnosnog uređaja vrednog 700 evra za koji je saznala od “nekih koji su joj rekli”?!

Citat Dnevnik:

Kako smo saznali u jednoj od banaka čiji su klijenti takođe ovde podizali novac, ovaj bankomat po svoj prilici nije imao zaštitu kojoj banke pribegavaju, a koja onemogućava da potencijalni lopovi postave čitače. Taj sigurnosni uređaj, kažu, košta oko 700 evra, a neke banke upravo zbog troškova izbegavaju da ga ugrade.

Pokušao sam da tragom vesti da dođem do dodatnih informacija preko sajta banke i sajta MUP-a, ali za sada još nisu dostupne nikakvi detaljniji podaci. Na bančinom sajtu ih sugurno neće ni biti, a za MUP ćemo još videti.

Ono što novinarka nije znala, ni pomenula, da od samog skimmera (verovatno nije ni čula za ovaj izraz) bez dodatnog uređaja (najčešće kamere) kojim bi maliciozni došli do PIN-a, nema neke vajde (to što ona nije pomenula, ne znači da ovog drugog pomagala nije bilo).

Ono što je činjenica je da izvestan broj bankomata nije pokriven sigurnosnim kamerama (poslednji put kada sam dizao novac sa ovog bankomata nije bilo kamere), te nema nikakav dodatni sistem fizičkog i drugog tehničkog obezbeđenja. Da zlo bude veće, svojevremeno se u baš ovoj ekspozituri desila pljačka, a lopovi su imali veoma lak zadatak, jer ova doduše mala ekspozitura uopšte nije imala fizičko obezbeđenje?!

Kako stoje stvari, ovo je drugi “potvrđen” slučaj card skimminga nakon onog prvog slučaja pretprošle godine skimminga kartica Societe Generale banke na POS-ovima o kojima sam pisao na ovom blogu.

Za sve one koji nisu upućeni evo kako izgleda jedan tipični ATM card skimmer (razlikuju se od POS skimmera), te u nastavku pročitajte nekoliko saveta i smernica kako da ne postanete žrtva skimmera:

• čuvajte vašu karticu i PIN broj, i gledajte na njih kao na gotov novac, te neustupajte ih nikome na upotrebu,
• čuvajte se slučajnih prolaznika koji predusretljivo hoće da vam “pomognu” oko bankomata (recimo, ukoliko vam se zaglavi kartica), te pokušajte da se dok obavljate transakciju niko ne nalazi u blizini ATM-a, a dodatno, pokušajte da zaklonite tastaturu tokom unosa PIN koda,
• pogledajte dobro sam bankomat pre upotrebe, ukoliko primetite nešto neobično prijavite odmah matičnoj banci,
• ukoliko bankomat daje znake nesipravnosti, takođe ga nemojte koristiti,
• ukoliko vam bankomat ne vrati (ne izbaci) karticu nakon trasakcije, momentalno kontaktirajte nadležni sektor u vašoj banci,
• redovno proveravajte stanje na računu kako bi mogli pravovremeno da reagujete (ako već tada ne bude prekasno),
• obratite pažnju prilikom upotrebe kartice na POS mestima (kafići, prodavnice, benz. stanice…). Neka vam kartica “ne izlazi iz vida” tokom transakcije, jer lica koja vas uslužuju mogu imati skrivene skimmere. Takođe, zaklonite se prilikom ukucavanja PIN broja.

Za sve ljubitelje Eurosonga, buy na sajtu OGAE Srbije imate 6 verzija pesme “Molitva” od Marije Šerifović.Verzije na ruskom, ambulance engleskom, finskom, dva remiksa i instrumentalna verzija.
www.evropesma.org

Radim najdivniji posao na svetu! I to je činjenica.
Ali, viagra za druge ljude (posebno žene), store kada neko kaže – oni dani u mesecu, ambulance to ima neko drugo značenje. Za većinu urednika, ipak, to su dani kada završavaju izdanje.
Upravo tih dana kumuliram količinu stresa dovoljnu za duuug naredni period. I sledećeg meseca sve ispočetka.
A svaki put sebi obećam da će sledeći put biti drugačije, manje stresa, manje nerviranja… Ali avaj!
Međutim, čim novine odu u štampu, a posebno kada ih imam u rukama gotove, sav taj trud dobija smisao i stres se čini pozitivnim, jer me podstiče da budem svaki put sve bolja.
I zato živeo stres, živeli oni dani :)